Jugoslovenska revolucija 1941 - 1945

Dr Marcus Papadopoulos, istoričar, politički analitičar, izdavač i urednik časopisa Politics First:

- Divim se Josipu Brozu Titu jer je bio jedan od najhumanijih državnika. Tita je poštovao ceo svet, od SAD do SSSR, a uz njega i je i SFRJ bila među najpoštovanijim državama sveta. Mnogo toga mudrog se od Tita moglo naučiti, ali izgleda da su političari s ovih prostora spremni samo da ga kritikuju, ali ne da od njega i uče. To isto važi i za sve ostale današnje svetske državnike.

Sve što sam video u ovim nekada bratskim republikama mnogo me je rastužilo. Danas su to male nestabilne države, zavisne od kapitala i volje svetskih sila.

Svetske sile predvođene SAD, Velikom Britanijom i Nemačkom ubijale su narod Balkana, a istovremeno i Titovu Jugoslaviju. Bila je to država sa najhumanijim državnim stubovima - imala je besplatno školstvo i zdravstvo. Zato je i bila pretnja kapitalističkim državama. Jugoslavija je bila humanija od svih komunističkih i kapitalističkih država. Zato su je ubili. Svetski moćnici, sprovodioci neoliberalnog kapitalizma, krijući se iza plašta demokratije, na primeru rasturanja i razaranja Jugoslavije još jednom su pokazali da ih jedino interesuje geopolitika i novac.

Imao sam pet godina kada sam prvi put čuo za Drugi svetski rat i od tada sam iščitao sve što sam mogao da nađem na tu temu. Tako sam čuo za Crvenu armiju i SSSR, a tada sam saznao i za Tita i partizane, odnosno, Jugoslaviju, koja mi je bila tajanstvena, drugačija od svih ostalih država. Mamin otac je bio komunista i obožavao je SSSR i Jugoslaviju, pa sam mnogo toga čuo od njega.

Kad god smo porodično išli u Grčku, ili na Kipar, dok bismo leteli preko Jugoslavije vadio bih u avionu mapu i gledao tu državu, pokušavajući s neba da razaznam nešto od onoga što su u mom sazvežđu bili Jugoslavija i Tito - seća se sagovornik "Vesti" žaleći što nije imao prilike da poseti onu staru Titovu Jugoslaviju.

Portret Maršala Tita - BRANISLAV MIRKOVIĆ (1908-1987)

„Ми желимо да сарађујемо са свима који хоће да се боре против окупатора. Ако бисмо ми почели кавгу са Дражом и његовим четницима, народ то не би прихватио, и то би користило само Немцима, који би тада мирно гледали како се ми између себе крвимо. Ми ћемо, макар нас то коштало, приморати све да се изјасне, да се открију ко су и шта су, а српски народ је од искона осуђивао издајнике.“

(Филип Кљајић, крај септембра, почетак октобра 1941.)

Iako se izvorno jugoslovenstvo temeljilo na ideji o etničkom, jezičkom i kulturnom jedinstvu Južnih Slavena, moderni identitet etničkih Jugoslavena je pretežno zasnovano na iskustvu iz vremena druge, socijalističke Jugoslavije, kada se svaki građanin Jugoslavije mogao izjasniti kao Jugoslaven, pa čak i oni neslavenskog porekla.
Nakon raspada jugoslovenske države 1991 godine Jugoslovenski identitet je postao nepoželjan za nove političke elite u državama nastalim raspadom Jugoslavije. Tada jugoslovenski identitet postaje navodno lažni identitet od kojeg su se staro/nove nacije oslobađale. Tako su mnogi građani jugoslavenske nacionalnosti promenili (nad) nacionalni idetintet i prihvatili identitet njihovog etničkog porekla.

Gde smo nestali, a nismo nestali? Sram te bilo! 'Oćeš da budeš Jugosloven/ka !???

Jugoslavenska ideja bila je nekoć Južnim Slavenima putokaz u povijesti, ponekad i luč koja je sjala u tami. Rađala se, razvijala i propadala na različite načine, kao kulturna, politička ili državotvorna ideja. Nosila je u sebi nadu da ćemo zajedno biti slobodniji, samostalniji i jači nego što smo bili pod tuđinom. Raspad Jugoslavije, način na koji se odigrao i posljedice koje je ostavio, potisnuo je tu ideju na rub prošlosti.
Sačuvala se ipak u pamćenju dobrog dijela građana.
Nisu rijetki oni koji danas priznaju da smo u Jugoslaviji živjeli bolje. U sedamdesetim i osamdesetim godinama prošloga stoljeća životni standard bio je prilično visok, nezaposlenost zanemariva, socijalno osiguranje prošireno, mirovine zajamčene, školstvo besplatno, zdravstvo dostupno. Živjelo se, unatoč raznim ograničenjima, dostojanstvenije nego u zemljama Istočne Evrope, koje su stenjale pod totalitarnim režimima, obilježenim staljinizmom. Iz godine u godinu osjećao se napredak, ulijevao je stanovito povjerenje, ohrabrivao. U umjetničkom stvaranju bili su mogući razni izbori i različita opredjeljenja. Neki su sadržaji smatrani nepoželjnima, ali se najčešće nalazilo načina da se izbjegne ili nadmudri politička cenzura. Broj zabranjenih tema s vremenom se smanjivao i ograničavao. Kažnjavani su prije svega kritičari režima i ideologije na koju se oslanjao. Većina stvaralaca bila je donekle zaštićena u materijalnom pogledu, dio ih je bio podržan od ustanova i komisija koje su pod stanovitim uvjetima, ne previše zahtijevnim, podupirale suradnju i pružale pomoć

Predrag Matvejević: Jugoslavenska ideja Postoji jugoslavenstvo koje ne mora biti ni državnost ni nacionalnost, koje ne zaboravlja i ne briše zajednički dio prošlosti i povijesti u kojima su naraštaji dijelili ideje i ideale, nade i zablu…

Ideja o tobožnjem „antisrpskom“ karakteru jugoslovenskog komunističkog pokreta široko je rasprostranjena u srpskim nacionalističkim krugovima. Komunisti, dakle, nisu samo puki internacionalisti, nego je njihov internacionalizam samo maska ispod koje se krije svesna namera da se srpski narod, kao i njegov nacionalni identitet, potkopaju što je više moguće. Jedan od glavnih dokaza ovog tobožnjeg antisrpstva jeste navodna saradnja između komunista i ustaša tokom tridesetih godina i za vreme Drugog svetskog rata. Da bi dokazali ovu saradnju, nacionalistički intelektualci, publicisti i pseudoistoričari koriste se selektivnim i tendencioznim tumačenjem izvora i izvrtanjem ili ignorisanjem istorijskih činjenica, a neretko i istorijskim falsifikatima. Uprkos svojoj neosnovanosti, ove teorije su naišle na široku podršku, i često se reprodukuju u masovnim medijima.

O „saradnji“ komunista i ustaša Da bi dokazali tobožnji „antisrpski“ karakter jugoslovenskog komunizma, nacionalistički intelektualci, publicisti i pseudoistoričari iznose tezu o navodnoj saradnji između komunista i ustaša, pri č…

Fašizam je ponovo postao opšteprihvatljiva ideja. Ta ideja nije rođena kod puke sirotinje, iako ta ista sirotinja koja je takvom idejom i najpogođenija neretko je i masovni nosilac iste. Pitamo se kako je moguće da je čovek tako spreman ići protiv sebe?
Odgovor je vrlo jednostavan, on ne zna, ili bolje rečeno, naučen je da mrzi, ne samo zato jer su ga mediji, a danas su skoro te svi mediji takvi, ubedili i naučili da je mržnja prema drugačijem, tuđem, prema pripadniku određenog naroda, određene vere, određene grupacije, poželjna i mediji tu mržnju provlače kroz, patriotizam, očuvanje tradicije, borbu za slobodu naroda kome se pripada..

Fašizam Mediji imaju tu moć pogotovo ako su, a jesu, potpomognuti politikom i kapitalom. Pošto mediji ipak nisu toliko gledani, čitani i slušani, sve ovo se ne bi moglo postići, ako u pomoć ne pritekne još neko. Pre svega, potrebna je pomoć politike, a preko politike i odabranih političara počinje...

Titova Jugoslavija je bila prosvjetiteljski projekat. Nedovršeni prosvjetiteljski projekat. Koji je, između ostalog, podrazumijevao edukaciju, nacionalizaciju, industrijalizaciju i sekularizaciju. Ono što je Jugoslaviju naslijedilo sprovelo je idiotizaciju/fašizaciju, privatizaciju, deindustrijalizaciju i desekularizaciju. Komunisti su spasili ideju Jugoslavije, jer je Jugoslavija kralja Aleksandra bila ogavna tvorevina. No dijelovi komunističke elite su na koncu izveli kontrarevoluciju. Nije teško pretpostaviti da bi komunisti iz 1945., kada bi kao Terminator mogli putovati kroz vrijeme pa dospjeli u 1991. ili 1995., ‘reformisane’ komuniste na čelu Hrvatske, Srbije, BiH, Slovenije, Makedonije i Crne Gore strijeljali zbog veleizdaje.

Andrej Nikolaidis: Spasili su nas komunisti Nakon sveg pljuvanja po komunističkoj Jugoslaviji, preostaje reći: komunisti su za 45 godina napravili toliko toga da naše razbojničke družine ni za got...

Prva proleterska udarna brigada.
21. decembra 1941. u Rudom formirana je Prva proleterska udarna brigada. Odluku o formiranju brigade doneo je Centralni komitet KPJ, a formirao ju je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito. Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada je bila prva partizanska brigada u okupiranoj Jugoslaviji. Tokom rata je važila za elitnu jedinicu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović, narodni heroj, a politički komesar Filip Kljajić Fića, narodni heroj.
Prva borba brigade, kod sela Gaočića i Mioča, 22. decembra 1941. godine slavila se kao dan Jugoslovenske narodne armije. Prva proleterska udarna brigada je na svom ratnom putu prešla više od 20.000 kilometara. U njenim borbama borilo se više od 22.000 ljudi iz cele Jugoslavije. Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a izbacila je iz stroja više hiljada neprijateljskih vojnika. Dala je više od 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja. Odlikovana je Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod.
Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je i Ordenom narodnog heroja.
»Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.« —Komandant Koča Popović „Dobro pamtim. Danilo Lekić je komandovao: "Prva proleterska - juriš!!" I, verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put,svi... I sve komande četa, i svi štabovi bataljona i štab brigade, i Španac (Danilo Lekic) i Plavi su bili u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolnicari... Sve je izaslo tu, koliko nas je bilo. Mi smo krenuli. I svi smo znali: nema nazad! Mi moramo tamo!“ (Antonije Isaković, jedan od učesnika)
U njoj se borilo više od 22.000 boraca iz cele Jugoslavije, imala je više od 7.500 poginulih i dala je 83 narodna heroja.
Iz brigade je poteklo i preko 2.000 kasnijih rukovodilaca. Brigada je kroz nebrojene bitke izašla kao neporažena. Bila je sastavljena od najspremnijih mladića pod komandom Koče Popovića i Danila Lekića. Prošli su Neretvu, probili obruč na Sutjeski, oslobodili mnoga područja Jugoslavije. Bili su praktično prva ozbiljna vojna formacija na ovim prostorima. Sastav su od osnivanja pa do njihove poslednje bitke u kojoj su zauzeli Zagreb dominantno činili Srbi, Crnogorci i Dalmatinci.

Spomen-kompleks „Kadinjača“ kod Užica svedoči o novembarskim danima 1941. godine kada su pripadnici Radničkog bataljona Užičkog partizanskog odreda, kojim je komandovao Andrija Đurović, pružili žestok otpor daleko nadmoćnijem neprijatelju koji je u tom periodu sprovodio ofanzivu na oslobođenu teritoriju „Užičke republike“. Borci Radničkog bataljona hrabro su stradali u bici na Kadinjači 29. novembra 1941. godine. Neprijateljske snage su probile poslednju odbranu slobodnog Užica, ali heroizam tih junaka ostao je upamćen u vremenima koja su usledila.
Sam kompleks Kadinjača predstavlja složenu arhitektonsko-muzeološku celinu koji čini niz segmenata građenih u periodu između 1952. i 1979. godine. U prvoj fazi, godine 1952. na Kadinjači je podignut spomenik piramidalnog oblika pod kojim se nalazi kosturnica u kojoj počivaju posmrtni ostaci pripadnika Radničkog bataljona stradalih tokom bitke na Kadinjači.
Znatno proširenje i obogađenje kompleks je doživeo 1979. godine kada je, po projektu čiji su autori vajar Miodrag Živković i arhitekta Aleksandar Đokić, okončano njegovo uređenje čime je on dobio svoj današnji izgled.
Čitav memorijalni kompleks svečano je otvorio predsednik Republike Josip Broz Tito 23. septembra 1979. godine. Kompleks se sastoji od tri celine: amfiteatar Užičke republike, aleja Radničkog bataljona i visoravan slobode.
Poseban segment kompleksa čini muzejska postavka u Spomen domu, sa preko tri stotine autentičnih predmeta i dokumenata mahom u vezi sa pripadnicima Radničkog bataljona. U pitanju su lični dokumenti, fotografije, arhivska građa, oružje i drugi trodimenzionalni eksponati.
Na Memorijalnom spomeniku su zapisani stihovi užičkog pesnika Slavka Vukosavljevića:
Rođena zemljo jesi li znala?
Tu je pogino bataljon ceo...
Crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov hladan i beo.
Noću je i to zavejo vetar.
Ipak na jugu... vojska korača...
Pao je četrnaesti kilometar,
al` nikad neće Kadinjača.
Kao deo spomen kompleksa, naspram spomenika, 1984. godine, prilikom smotre partizana Jugoslavije, podignut je park sa 88 stabala u čast Josipa Broza Tita, kao znak sećanja na godine njegovog života, sa primercima trofejnog artiljerijskog oruđa.

09.11. - Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma.

Nikada ne smemo zaboraviti zlo fašizma koje je odnelo više od 50 miliona života ljudi i koje je želelo da poništi ljudsko dostojanstvo.
Ne zaboravimo one koji su dali život za slobodu i pravdu, za bolju budućnost svojih potomaka. Drugi svetski rat na teritoriji nekadašnje Jugoslavije završen je 6 dana kasnije 15. maja 1945. godine. Žrtve u našoj zemlji premašile su milion a razaranja su bila ogromna. Usledio je period obnove i izgradnje, velikog entuzijazma za oporavak a onda i napredak.
Ne dozvolimo da se zaboravi - Ne dozvolimo da se ponovi.

CRVENA ARMIJA 1939.-1945.

Oružane snage Sovjetskog Saveza imale su, u izvesnoj meri, prednost nad nemačkim. Od 1921. se svake godine vršilo regrutovanje, tako da je 1941. godine, prema nekim podacima, na raspolaganju bilo oko 15.000.000 rezervista. Naoružanje ove ogromne mase ljudi bilo je ograničeno zbog još slabog proizvodnog kapaciteta sovjetske industrije. Postoje razne procene o ukupnom broju jedinica koje je Sovjetski Savez 1941. godine imao pod oružjem. Najviše procena govori o 9.000.000 vojnika, uključujući i rezerve mobilisane za vreme rata. Od tih 9.000.000 je, po strogo poverljivim podacima, 22. juna 1941. bilo 4.700.000 u sastavu Crvene armije. Oko 2.500.000 vojnika bilo je raspoređeno po zapadnim granicama Sovjetskog Saveza. Pošto su borbe počele, nemačka vojna obaveštajna služba je identifikovala: 173 pešadijske divizije, 32 konjičke divije, 78 oklopnih brigada, 45 motorizovanih brigada. Brojni sastav i naoružanje sovjetskih jedinica bio je osetno slabiji od nemačkih. Osim toga, 25 pešadijskih divija, 7 konjičkih i 6 oklopnih brigada nalazilo se na Dalekom istoku, a deo snaga bio je prema Turskoj.
Upotreba sovjetskih oklopnih jedinica se, za razliku od nemačkih, još zasnivala na idejama iz 1918. i bila je prvenstveno usmerena na pružanje podrške pešadiji. Svaka pešadijska divizija imala je zato, za razliku od Nemaca, po bataljon tenkova. Prema nekima, Crvena armija je 1941. godine uoči nemačkog napada imala oko 24.000 tenkova, dok je trebalo da industrija svakog meseca isporučuje 1.500. Ovi tenkovi su velikim delom bili zastareli, jer je tek od 1939. počela proizvodnja modernog srednjeg tenka, kasnije toliko poznatog T-34, koji je bio bolji od svega što su Nemci mogli da pokažu i koji je za njih došao kao gorko iznenađenje. Sovjetski transportni motorizovani materijal bio je po konstrukciji jednostavniji od nemačkog, ali mnogo bolje prilagođen sovjetskim prilikama. Ovo se još više odnosilo na zimsku odeću i opremu vojnika. Jedan od najvećih nedostataka u sovjetskom naoružanju bio je mali broj protivtenkovskog oruđa. Zatim sredstva veze nisu bila najsavremenija.
Obe armije bile su obučene na principu stroge discipline. Posle Staljinovih čistki 1936-1938. sovjetsko komandovanje je stavljalo naglasak na disciplinu jedinica i starešina. Vazduhoplovstvo Crvene armije brojalo je, verovatno, više od 10.000 aviona, dok je vazduhoplovna industrija imala kapacitet proizvodnje od 1.800 aparata mesečno. Većina aviona bila je zastarela, bilo je nešto novih tipova, a noćnih lovaca uopšte nije bilo. Sovjetske snage nisu imale radar Od avijacija velikih sila, sovjetska je 1941. bila nešto u zaostajanju. I ona se, uglavnom, koristila za potpomaganje kopnene vojske.
Kao što je već poznato, Hi**er je imao rđavo mišljenje o odbrambenoj sposobnosti Sovjetskog Saveza. Njegova ocena počivala je delom na - manje ili više tačnim - podacima o slabom kvalitetu sovjetskog komandnog kadra i naoružanja. Drugim delom je, međutim, počivala na mišljenju o komunističkom teroru nad narodom i na niskoj proceni kvantiteta i kvaliteta rezervi i naoružanja.
Kada poslazemo broj vojnika,proizvedenog naouruzanja tokom svih ratnih godina to bi izgledalo ovako :
SSSR
Povrsina : 22.603.215 km2
Aktivna vojska : 34,401,807 ljudi
KOPNENA VOJSKA
OPREMA :
Tenkovi : 83.684 ( 1.660 T-26, 780 BT-7, 896 T-40, 75 T-50, 5.773 T-60, 8.231 T-70, 12 T-28, 34.780 T-34, 22.559 T-34-85, 200 T-44, 3.015 KV-1, 1.232 KV-1S, 137 KV-8, 130 KV-85, 3.854 IS-2, 350 IS-3)
Lovci-Tenkova : 22.342 (101 ZiS-30, 12.054 SU-76, 201 SU-76i, 1.148 SU-122, 2.050 SU-85, 1.675 SU-100, 334 KV-2, 704 SU-152, 4.075 ISU-122/152 )
zatim 22.341 oklopno vozilo,197.100 pomocnih vozila,516.648 artiljerijskih orudja,200.300 minobacaca,1.477.400 mitraljeza.
RATNO VAZDUHOPLOVSTVO
OPREMA :
Lovacki avioni : 67,587
Bombarderi : 24,616
Jurisni avioni : 37,549
Transportni avioni : 17,322
Neki od modela koji su se proizvodili : (10.599 LA-5, 16.700 Yak-9, 5.753 La-7, 6.528 LaGG-3, 11.427 Pe-2, 31.163 Ilyushin Il-2 Sturmovik, 8.000 Mig-3...)
RATNA MORNARICA :
OPREMA :
CRNOMORSKA FLOTA
1 bojni brod
6 krstarica
18 razaraca
44 podmornice
84 torpiljerke
18 minolovaca/minopolagaca
56 patrolnih brodova
BALTICKA FLOTA
2 bojna broda
4 krstarice
30 razaraca
69 podmornica
48 torpiljerki
113 minolovaca/minopolagaca
86 patrolnih brodova
50 oklopnih patrolnih brodova
ARKTICKA FLOTA
11 razaraca
15 podmornica
2 torpiljerke
3 minolovca/minopolagaca
120 patrolnih brodova
PACIFICKA FLOTA
22 razaraca
85 podmornica
135 torpiljerki
68 minolovaca/minopolagaca
3 patrolna broda
VOJNA POMOC ZAPADNIH SAVEZNIKA SSSR-u
Avioni- 7.411 (Zemlje Komonvelta) + 14.795 (US) = 22.206:
--- 1.5 tonski kamioni 151.053 (US)
--- 2.5 tonski kamioni 200.662 (US)
--- Willys Dzipovi 77.972 (US)
Cizme - 15 milliona pari (US)
Motocikli - 35.170 (US)
Lokomotive - 1.981 (US)
Tenkovi - 5.218 (Zemlje Komonvelta) + 7.537 (US) = 12.755
Traktori - 8.701 (US)
Kamioni - 4.020 (Zemlje Komonvelta) + 357.883 (US) = 361.903
BROJ SOVJETSKIH VOJNIKA NA FRONTOVIMA,KRAJEM 1941.
Karelijski front … … … … … … … … … … 185,000
Lenjingradski front … … … … … … … …. 452,000
Sjeverozapadni front … ..… … … … … …. 252,000
Zapadni front … … … … … … … … … …... 511,000
Brijanjski front … … … … … … … … … ….. 294,000
Jugozapadni front … … … … … … … …. 850,000
Juzni front … … … … … … … … … … ….. 532,000
Rezervni front … … … … … … … … … … 491,000
Odesa grupacija...................................... 51,000
51, Armija … … … … … … … … … … … … … 101,000
52, Armija … … … … … … … … … … … … 170,000
54. Armija … … … … … … … … … … … … … . 85.000
Arhangelski VD … … … ….. 104,000
Moskovski VD … … … … …......... 392,000
Orijolski VD............................. 245,000
Harkovski VD… … … … …. 356,000
Sjeverokavkaski VD … …... 228,000
Transkavkaski VD … … … …390,000
Uralski VD … … … … … ….......... 221,000
At-Volga VD … … … …... 268,000
Centralna Azija VD...................... 170,000
Sibirski VD … … … … … … 176,000
Transbajkalski VD … … … ….. 320,000
Dalekoistocni front … … … … … … …...................... 511,000
Lenjingradski VD...................... 45,000
UKUPNO… … … … … … … … … … ….. … … ….. 7,400,000 vojnika

Mihajlo Miša Mirković ratni kurir Moše Pijade, Save Kovačevića i Peke Dapčevića. Mišo danas ima 86 god.i živi u jednom soliteru na Crvenom krstu u Beogradu.

Srećan vam 29. Novembar, Dan Republike.

Dan sećanja na stvaranje nove Jugoslavije nije tek jedan jugonostalgičarski praznik, kako vole to da kažu njeni neprijatelji. To je dan koji je u današnje vreme više nego potreban da bude obeležen širom svih teritorija koje su nekada činile našu socijalističku Jugoslaviju.
Nije to puko sećanje na državu već istina koju smo živeli. Zemlja u kojoj je radnik bio centar svega, rad i priznat i nagrađen, u kojoj smo imali vremena za sve i imali, jednom rečju, sve.
Zato naše sećanje na Jugoslaviju mora biti snažno, mi moramo o njoj govoriti istinu, da je imala i svojih mana ali neuporedivo, nebrojeno više vrlina i da je bila raj na zemlji.
Živela Jugoslavija.

Darja Čaruša, glumica.

nar. 25.08.1980 (41 let)
Norilsk, Krasnodarský kraj, Rusko, Sovětský svaz

Herečka, hudební skladatelka, kameramanka, producentka a scenáristka Darja Čaruša, rodným jménem Darya Borisovna Charusha se narodila 25.srpna 1980 v Norilsku, v tehdejším Sovětském svazu.

Již od útlého věku milovala hudbu a divadlo. Navštěvovala Moskevskou hudební konzervatoř a v té době skládá své první skladby. 170 cm vysoká Darja se v roce 2000 ve svých dvaceti letech provdala, ale roku 2007 se rozvádí. Mezitím se jí začalo přezdívat Charusha a v červnu 2010 se zapisuje do Moskevské umělecké školy GITIS, kde absolvovala dramatické herectví. V tom samém roce se podruhé provdává za ruského hereckého kolegu Ilya Nayshullere.

Po miléniu působila v několika ruských filmech a televizních seriálech. Krom natáčení žádaných hudebních videoklipů, jako herečka na sebe Charusha poprvé upozorní v romantické komedii Nikto ně znajet pro s*x 2: No s*x (2008). V té době píše i skladby ke svému debutovému hudebnímu albu. Prvním velkým úspěchem je však hudba k filmu Silent Souls, které vychází v říjnu 2010. Snímek byl představen i na filmovém festivalu v Benátkách a získal velmi pozitivní recenze.

Od roku 2014 působí Darja i jako producent, např. v koprodukčním francouzsko-ruském thrilleru Studená fronta (2016), kde hrála jednu z hlavních rolí, psala scénář, stála za kamerou a skládala i hudbu. Mezinárodní průlom přichází s premiérou akčního sci-fi trháku Hardcore Henry (2016) v září 2015 na filmovém festivalu v Torontu. K tomuto snímku rmanžela a režiséra Ilji Naishullera, krom jedné z hlavních rolí napsala scénář a na starost měla i povedený soundtrack.

V poslední době lze její hudební vkus slyšet i v kriminální komedii Blockbuster (2017) a do budoucna o téhle talentované herečce a zpěvačce jistě ještě uslyšíme.

Томас Санкара (21. децембар 1949. - 15. октобар 1987.) је био буркинабејски револуционар, који је инспирисан Кубом и Фиделом Кастром покренуо друштвени и економски програм који је унапредио здравствену заштиту, образовање и права жена у Буркини Фасо.

Drugi svetski rat predstavlja jedan od najvećih oružanih sukoba u ljudskoj istoriji, odnosno podrazumeva veliki broj međusobno povezanih ratnih operacija, koje su se vodile krajem prve polovine 20. veka na gotovo čitavoj planeti.

Drugi svetski rat - tok, bitke i uzrok Drugog svetskog rata - Beleške Saznaj sve: kada je počeo i koji su uzroci za početak Drugog svetskog rata, kako je tekao rat i koje su važne bitke Drugog svetskog rata koje treba znati.

Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji.

- Erih From

Antifašizam je zajednički naziv za grupe, organizacije i ideologije koje se junački suprostavljaju fašizmu i nacizmu. Izraz je u upotrebu ušao sredinom 1920-ih godina i označavao je žestoke protivnike italijanskog desničarskog režima sprovođenog od strane zloglasnog diktatora Benita Musolinija. Antifašistička borba koja je trajala više od 20 godina i mobilisala desetine miliona ljudi, ostavila je dubok trag u društvima. Iako je ovaj pokret odneo pobedu, pretnja od fašizma nije nestala.

Домовина се брани реком
и рибом у води
и високом танком смреком
што расте у слободи.
Домовина се брани цветом
и пчелом у цвету
маком и сунцокретом
и птицом у лету.
Домовина се брани књигом
и песмом о небу
сестрином сузом и мајчином бригом
и оним брашном у хлебу.
Домовина се брани лепотом
и чашћу и знањем
домовина се брани животом
и лепим васпитањем.
Љубивоје Ршумовић
Домовина се брани лепотом

Ernesto Gevara de la Serna, (14. јун 1928. - 9. октобар 1967.) poznatiji kao Che Guevara ili samo Che; rođen 14. juna 1928. u mestu Rosario, u Argentini, ubijen 9. oktobra 1967. u selu La Igera, u bolivijskoj provinciji Valje Grande, je bio marksistički revolucionar, kubanski gerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Октобарска револуција

Октобарска револуција, скужбено Велика октобарска социјалистичка револуција, такође позната и као Бољшевичка револуција или Новембарска револуција, је била друга фаза Руске револуције 1917. (прва фаза је била Фебруарска револуција). Октобарску револуцију су предводили Владимир Лењин и бољшевици, заједно са мењшевицима, левим социјалистима-револуционарима и анархистима. Она је била прва марксистичко-комунистичка револуција у историји.

Увод

Најважније револуционарне активности у Петрограду, тадашњој престоници Русије, су биле под командом Петроградског совјета, на чијем је челу био Лав Троцки и Војног револуционарног комитета, на чијем је челу био Адолф Јоф. Револуција се сматра као реакција на напоре који су били стављени на царску Русију као резултат Великог рата.

Револуција је збацила Руску привремену владу, што је довело до Руског грађанског рата, који је пратио оснивање Совјетског Савеза 1922.

У почетку су догађаји називани Октобарска побуна или Устанак 25., као што се може видети у тадашњим документима, на пример, у првом издању комплетних Лењинових дела. Временом, Октобарска револуција је почела да се посматра као врло важан глобални догађај и први у низу догађаја који ће положити темеље за Хладни рат, борбу између Совјетског Савеза и западних капиталистичких држава, укључујући и САД.

Велика октобарска социјалистичка револуција (руски Великая Октябрьская социалистическая революция) је било званично име за Октобарску револуцију у Совјетском Савезу од 10. годишњице револуције 1927. Данас ово име користе углавном руски комунисти. Назив Црвени Октобар (Красный Октябрь) ја такође коришћен да се опишу догађаји из овог месеца; ово име је носила фабрика трактора која је постала позната захваљујући бици за Стаљинград, московска фабрика слаткиша и измишљена совјетска подморница.

Узроци

Нарастајуће незадовољство радника и војника је изазвало учине немире током неколико дана јула, који ће постати познати као Јулски дани. Ове немире је изазвала јунска офанзива против Немачке, у којој је министар рата Александар Керенски послао руску војску у велики напад, који је на крају одбијен. Јулске дане је такође изазвао бес радника због њиховог економског положаја. Група од 20.000 наоружаних морнара из Црвеног Крондаштада је умарширала у Петроград и захтевала да совјети преузму власт. Престоница је била без одбране током два дана. Након гушења немира, влада је окривила бољшевике за подстрекивање побуне и многе бољшевичке вође, укључујући Лењина и Григорија Зиновљева, су били приморани да се крију. Иако је Бољшевичка партија радила полу-легално током јула и августа, њен положај на крајњој левици је консолидован. Радикални антиратни социјал-демократи, којима су се почетком године придружили межрајонци, су се стопили са бољшевицима у августу. Многи од њих, посебно Троцки, Јоф и Константин Јуренев ће се показати виталним за бољшевичко преузимање Петрограда.

Корниловљева афера је била још један катализатор за револуцију. Александар Керенски, који је држао положаје и у Привременој влади и у Петроградском совјету, је веровао да му је неопходан поверљив војни заповедник. Међутим, након именовања, Лав Корнилов је видео прилику да са својим војницима освоји град и сам преузме власт у Петрограду. Када је Керенски схватио шта се дешава, успаничио се, а бољшевичка Црвена гарда се понудила да одбрани град. Керенски је чак толико био сигуран у њих да им је дао оружје. Корниловљеви војници на крају нису ни покушали да освоје град, пошто их је делегација војника који су бранили град убедила да се зауставе на железничкој станици, противно жељама њиховог команданта. Међутим, ово је била велика прекретница према Октобарској револуцији. Бољшевици су сматрани за браниоце града и подршка им се веома увећала, а подршка Керенском и Привременој влади је опала. Након Корниловљеве афере, углед Керенског је био „неповратно покварен“. Бољшевици су постали најјача група у Петроградском совјету почетком септембра 1917, док је Троцки постао председник Совјета.

Догађаји

23. октобра 1917. (по јулијанском календару који је у то време био коришћен у Русији; 5. новембра по садашњем грегоријанском календару), бољшевички вођа Јан Анвелт је повео своје левичарске револуционаре у побуну у Талину, тадашњи центар Естланда. 25. октобра (7. новембра) Владимир Лењин је повео своје снаге у побуну у Петрограду, против неефикасне Привремене владе Александра Керенског. Током свог већег дела, немири су Петрограду су били без проливене крви, са Црвеном гардом, предвођену бољшевицима, која је заузимала владине установе уз мали отпор пре коначног јуриша на Зимски дворац у ноћи између 6. и 7. новембра. Јуриш, који је предводио Владимир Антонов-Овсенко, је покренут у 21:45, након пуцња из крстарице Аурора. Зимску палату су чували Козаци, Женски батаљон и одред кадета војне академије. Дворац је заузет око 2 после поноћи. 7. новембар је узет као званичан датум Октобарске револуције. Каснији званични совјетски документи о револуцији ће показати ове догађаје драматичнијим него што су заиста били. Филмови који су снимљени много касније показују велики јуриш на Зимски дворац и жестоке борбе, али су у стварности побуњеници наилазили на мало или нимало отпора и били су у могућности да практично уђу у зграду и да је освоје. Побуна је планирана тако да преда власт над државом Другом сверуском конгресу совјета представника радника и војника који је почео 7. Новембра.

Исход

Други конгрес совјета је чинило 650 изабраних представника; 390 њих су били бољшевици и око 100 левих социјалиста-револуционара, који су такође подржавали збацивање Привремене владе. Када је објављен пад Зимског дворца, Конгрес је усвојио декрет о преласку власти на Совјет представника радника, војника и сељака и тако ратификовао револуцију. Прелазак власти није прошао без неслагања. Средишње и десно крило социјалиста-револуционара, као и мењшевици су веровали да су Лењин и бољшевици нелегално преузели власт и изашли су пре него што је резолуција усвојена. Док су излазили, подмсехивао им се Лав Троцки који им је рекао:

„Ви сте јадни изоловани појединци; ви сте губитници; ваша улога је одиграна. Идите тамо где припадате од сада - у канту историје!“

Следећег дана, Совјет је изабрао Совјет народних комесара као основу за нову совјетску владу, припремивши сазивање уставотворне скупштине, и усвојили Декрет о миру и Декрет о земљи.

Декрет о земљи је ратификовао акције сељака широм Русије који су заузели приватно земљиште и поделили га међу собом. Бољшевици су сматрали себе представником савеза радника и сељака и овековечили то схватање са српом и чекићем на застави и грбу Совјетског Савеза.

Покушаји бољшевика да преузму власт у осталим деловима Руског царства су били врло успешни и на територијама са већинским руским становништвом - иако су борбе у Москви трајале две недеље - али су били мање успешни у деловима царства у којој Руси нису били већина, који су захтевали независност још од Фебруарске револуције. На пример, украјинска Рада, која је прогласила аутономију 23. јуна 1917, је основала Украјинску Народну Републику, коју је подржао Украјински конгрес совјета. Ово је довело до оружаног сукоба са бољшевичком владом у Петрограду и украјинским проглашењем независности од Русије 25. јануара 1918.[1] У Естонији су се појавиле две ривалске владе: Естонски Дијет је прогласио независност 28. новембра 1917, док је естонски бољшевик, Јан Алвет, 8. децембра био признат од стране Лењинове владе као естонски вођа, иако су снаге одане Анвелту контролисале само Талин.

Успех Октобарске револуције је трансформисао Руску револуцију по карактеру од либералне у социјалистичку. Коалиција антибољшевичких група је покушала да збацио нову владу у Руском грађанским рату. Сједињене Државе нису признавале нов руску владу све до 1933, а током грађанског рата су послале 10.000 војника да помогну јапанску инвазију Сибира. Европске силе су почеле да признавају Совјетски Савез почетком 1920их и почеле да склапају уговоре са њим.