GLAS Evandjelja

Jutarnji stih za nedelju
11.08.2024
Oslobodite se svoga ja
Onaj treba da raste, a ja da se umanjujem. (Jovan 3,30)
Gledajući u veri na Otkupitelja, Jovan se uzdigao do visine samoodricanja. Nije težio da privuče ljude k sebi, već da uzdigne njihove misli, sve više i više, sve dok one ne budu počinule na Božjem Jagnjetu. On je bio samo glas, uzvik u pustinji. Sada je radosno prihvatio tišinu i povučenost, da bi se oči svih mogle okrenuti Svetlosti života.
Oni koji su verni svom pozivu kao Božji vesnici, neće tražiti počasti za sebe. Ljubav prema sebi nestaće u ljubavi prema Hristu. Nikakvo suparništvo neće oštetiti dragoceni cilj Jevanđelja. Oni će prepoznati da je njihov posao da kao Jovan Krstitelj objavljuju: „Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta.“ (Jovan 1,29) Uzdignuće Isusa, a sa Njim će se i ljudski rod uzdići. „Ovako govori Visoki i Uzvišeni, koji živi u večnosti, kojemu je ime Sveti: Na visini i u Svetinji stanujem i s onim ko je skrušena srca i smerna duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih.“ (Isaija 57,15)
Prorokova duša, oslobođena svoga „ja“ bila je ispunjena božanskom svetlošću. Dok je bio svedok Spasiteljeve slave, njegove reči podudarale su se sa rečima koje je Hristos izgovorio u svom razgovoru sa Nikodimom. Jovan je rekao: „Koji odozgo dolazi nad svima je; koji je sa zemlje od zemlje je, i govori od zemlje; koji dolazi sa Neba nad svima je... Jer koga Bog posla, onaj reči Božje govori: Jer Bog Duha ne daje na meru.“ (Јovan 3,31.34) Hristos je mogao reći: „Jer ne tražim volje svoje nego volju Oca koji Me je poslao.“ (Jovan 5,30) O Njemu je rečeno: „Omilela Ti je pravda, i omrzao si na bezakonje: toga radi pomaza Te, Bože, Bog Tvoj uljem radosti većma od drugova tvojih.“ (Jevrejima 1,9) Otac Mu „Duha ne daje na meru“.
Tako je i sa Hristovim sledbenicima. Mi možemo da primimo nebesku svetlost jedino ako smo voljni da se oslobodimo svoga „ja“. Ne možemo da raspoznamo Božji karakter ili da Hrista primimo verom, sve dok ne pristanemo da pokorimo svaku misao na poslušnost Hristu. Svima koji to čine, Duh Sveti daje se bez mere. (Čežnja vekova, str. 179-181. original)

Jutarnji stih za subotu
10.08.2024
Budite u Hristu
Ako zapovijesti Moje uzdržite, ostaćete u Ijubavi Mojoj. (Jovan 15,10)
Ta zajednica sa Hristom, jednom uspostavljena, mora se održavati. Hristos kaže: „Budite u Meni ija ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u Meni ne budete.“ (Jovan 15,4) To nije nikakav slučajan dodir, nikakva povremena veza. Loza postaje deo živog čokota. Prenošenje života, snage i rodnosti sa čokota na loze je neometano i stalno. Loza ne može da živi odvojena od čokota. Tako i vi, kaže Isus, ne možete živeti bez Mene. Život koji ste primili od Mene može se sačuvati samo neprekidnom zajednicom. Bez Mene ne možete savladati nijedan greh ili se odupreti ijednom iskušenju.
„Budite u Meni i Ja ću u vama.“ Biti u Hristu znači stalno primanje Njegovog Duha, znači život potpunog predanja Njegovoj službi. Kanali koji povezuju čoveka i njegovog Boga moraju biti stalno otvoreni. Kao što loza neprekidno crpi sok sa životodavnog čokota, tako i mi treba čvrsto da se držimo Isusa i verom primimo od Njega silu i savršenstvo Njegovog karaktera...
Život čokota pokazaće se u divnom plodu na lozama. „I koji bude u Meni i Ja u njemu on će roditi mnogi rod“, rekao je Isus, „jer bez Mene ne možete činiti ništa.“ Ako živimo verom u Božjeg Sina u našem životu pokazaće se rodovi Duha i nijedan neće nedostajati.
„Otac je Moj vinogradar; svaku lozu na Meni koja ne rađa roda otseći će je.“ (Jovan 15,1.2) Dok je kalem samo spolja povezan sa lozom, ne može postojati životna veza. U tom slučaju nema rasta niti plodnosti. Tako može da postoji samo prividna veza sa Hristom, bez stvarne zajednice sa Njim kroz veru. Ispovedanje vere dovodi ljude u crkvu, ali karakter i ponašanje pokazuju da li su oni u vezi sa Hristom. Ako ne donose nikakav rod, oni su nerodne loze. Njihovo odvajanje od Hrista podrazumeva njihovu potpunu propast koja je prikazana osušenom lozom. „Ko u Meni ne ostane“, kaže Hristos, „izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.“ (Jovan 15,6) (Čežnja vekova, str. 676. original)

Jutarnji stih za petak
09.08.2024
Sila u Crkvi
Nego će te primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas. (Dela 1,8)
„I kad On [Duh istine] dođe pokaraće svet za greh, i za pravdu, i za sud.“ (Jovan 16,8) Propovedanje reči bilo bi beskorisno bez stalne prisutnosti i pomoći Svetoga Duha. To je jedini uspešni Učitelj božanske istine. Jedino kada Duh prati istinu do srca, ona će probuditi savest ili preobraziti život. Čovek može biti sposoban da iznese slovo Božje Reči, on može biti upoznat sa svim njenim zapovestima i obećanjima, ali ako Sveti Duh ne usadi istinu, nijedna duša neće pasti na Stenu i razbiti se. Nikakvo obrazovanje, nikakve prednosti ma kako velike, ne mogu bez saradnje Božjeg Duha učiniti čoveka kanalom svetlosti. Sejanje evanđeoskog semena neće biti uspešno ako nebeska rosa ne pokrene život u semenu. Pre nego što je ijedna knjiga Novoga zaveta bila napisana, pre no što je ijedna propoved izrečena posle Hristovog vaznesenja, Sveti Duh se izlio na apostole koji su se molili. Tada je svedočanstvo njihovih neprijatelja bilo: „Gle, napuniste Jerusalim svojom naukom.“ (Dela 5,28)
Hristos je svojoj Crkvi obećao dar Svetoga Duha i to obećanje pripada i nama koliko i prvim učenicima. Ali kao i svako drugo obećanje i ovo je dato pod izvesnim uslovima. Ima mnogo onih koji veruju i tvrde da polažu pravo na Gospodnje obećanje; oni govore o Hristu i o Svetome Duhu, ali od toga nemaju nikakve koristi. Oni ne pokoravaju svoju dušu božanskim silama da je vode i upravljaju njome. Mi ne možemo da upotrebljavamo Svetog Duha. Duh treba nas da upotrebi. Bog svojim Duhom deluje na svoj narod da hoće i učini „kao što Mu je ugodno“ (Filibljanima 2,13). Ali mnogi ne žele da se potčine ovome. Oni žele da upravljaju sami sobom. To je razlog što ne primaju ovaj nebeski dar. Duh se daje samo onima koji ponizno čekaju Boga, koji očekuju Njegovo vođstvo i blagodat. Božja sila očekuje njihov zahtev i prihvatanje. Ovaj obećani blagoslov, koji tražimo verom, donosi sa sobom sve druge blagoslove. On se daje prema bogatstvu Hristove blagodati, i On je spreman da Ga da svakoj duši prema meri u kojoj može da Ga primi.
U svom govoru učenicima, Isus nije izrekao nikakav tužni nagoveštaj o svojim patnjama i smrti. Poslednje zaveštanje za njih bilo je zaveštanje mira. Rekao je: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam.“ (Jovan 14,27) (Čežnja vekova, str. 671.672. original)

Jutarnji stih za četvrtak
08.08.2024
Misija Crkve
Jer je Sin Čovječij došao da nađe i spase što je izgubljeno. (Luka 19,10)
Misija Hristove crkve je da spasava grešnike koji propadaju. Njena je dužnost da ljudima objavi Božju ljubav i da ih pridobije za Hrista delotvornošću te ljubavi. Istinu za ovo vreme moramo odneti u mračne delove sveta, a ovaj posao može otpočeti u domu. Hristovi sledbenici ne treba da žive sebičnim životom, već da, prožeti Hristovim Duhom, deluju u skladu s Njim.
Postoje uzroci za sadašnju hladnoću i neverovanje. Ljubav prema svetu i svetovne brige odvajaju dušu od Boga. U nama mora biti živa voda; ona treba da teče iz nas kao izvor vode koja struji u život večni. Mi moramo pokazati šta Bog radi u nama. Da bi uživao u svetlosti života, hrišćanin mora da poveća napore u dovođenju drugih u spoznaju istine. Njegov život mora biti obeležen zalaganjem i žrtvovanjem za dobro drugih; tek onda neće biti žaljenja da se nema čemu radovati.
Anđeli uvek nastoje da usreće druge. U tome je njihova radost. Ono što bi sebično srce smatralo ponižavajućom službom, služenje onima koji su bedni i nesumnjivo slabiji po karakteru i položaju, posao je čistih, bezgrešnih anđela u nebeskim carskim dvorovima. Duh Hristove samopožrtvovane ljubavi prevladava na Nebu i suština je njegovog blaženstva.
Oni koji ne osećaju posebno zadovoljstvo u nastojanju da budu na blagoslov drugima, da se čak i žrtvuju kako bi im činili dobro, ne mogu imati Hristovog i nebeskog Duha jer se nisu ujedinili s radom nebeskih anđela i ne mogu učestvovati u sreći koja im donosi uzvišenu radost... Ako se anđeli raduju kad vide da se grešnici kaju, kako se neće grešnici, spaseni Hristovom krvlju, radovati kad vide da se drugi kaju i obraćaju Hristu zahvaljujući njihovom trudu? Kad budemo radili u skladu s Hristom i anđelima, iskusićemo radost koju ne možemo iskusiti bez ovog rada.
Hristov krst u načelu stavlja pred sve koji veruju tešku obavezu da se odreknu sebe, da prenesu svetlost drugima i daju deo sredstava za širenje te svetlosti. Ako su povezani s Nebom, oni će sarađivati sa anđelima. (Testimonies for the Church, sv. 3, str. 381.382)

Jutarnji stih za srijedu
07.08.2024
Crkveni red
I riječ Božija rastijaše, i množaše se vrlo broj učenika. (Dela 6,7)
Ista načela pobožnosti i pravednosti kojima je trebalo da se rukovode starešine Božjeg naroda u Mojsijevo i Davidovo vreme, trebalo je da slede oni kojima je poveren nadzor nad tek organizovanom Božjom Crkvom u vreme Jevanđelja. U delu sređivanja stanja u svim crkvama, rukopoloženja odgovarajućih ljudi kao službenika, apostoli su se držali visokih merila starešinstva opisanih u Starom zavetu. Oni su nastojali da oni koji su pozivani da preuzmu rukovodeće odgovornosti u Crkvi budu „bez mane, kao Božji pristavi, ne koji sebi ugađaju, ne gnevljivi, ne pijanice, ne bojci, ne lakomi na pogan dobitak, nego gostoljubivi, blagi, pošteni, pravedni, sveti, čisti, koji se drže verne reči po nauci, da budu kadri savetovati sa zdravom naukom, i pokarati one koji se protive“ (Titu 1,7-9).
Red održavan u prvoj hrišćanskoj Crkvi omogućio je vernicima da idu napred kao dobro uređena vojska, naoružana svim Božjim oružjem. Sve čete vernika, iako raštrkane na velikom prostranstvu, predstavljale su udove istoga tela; sve su se kretale složno, u skladu jedna s drugom. Kada bi se pojavila nesloga u mesnoj crkvi, kao što se kasnije dogodilo u Antiohiji i na drugim mestima, i kada sami vernici nisu uspevali da probleme reše među sobom, nisu dozvoljavali da nastupe podele u Crkvi, već su ih iznosili pred opšti savet celokupnog tela vernika, koji su sačinjavali izabrani delegati iz različitih mesnih crkava, sa apostolima i starešinama kao vođama. Tako su sotonini napori da napadne Crkvu na izolovanim mestima bili onemogućivani usklađenim delovanjem svih vernika, pa su i planovi neprijatelja da razbije i uništi Crkvu doživljavali neuspeh.
„Jer Bog nije Bog bune, nego mira, kao po svim crkvama svetih.“ (1. Korinćanima 14,33) On zahteva da se i danas u crkvenim poslovima poštuje red i sistem ništa manje nego u starim vremenima. On želi da Njegovo delo bude promišljeno i tačno vođeno, tako da mu može dati svoj pečat odobravanja. Hrišćanin treba da bude sjedinjen s hrišćaninom, crkva sa crkvom, da ljudska oruđa sarađuju s božanskim, da se svako pokorava Svetome Duhu, i da se svi ujedine u naporu da se svetu objavi Radosna vest o Božjoj blagodati. (Apostolska crkva - Hristovim tragom, str. 95.96. original)

Jutarnji stih za utorak
06.08.2024
Primer crkvenog jedinstva
A Gospod svaki dan umnožavaše društvo onijeh koji se spasavahu. (Dela 2,47)
Prvoj Crkvi bilo je povereno delo koje se stalno širilo - da osniva centre svetlosti i blagoslova gde god se nađu iskrene duše spremne da se stave u službu Hristu. Objavljivanje Jevanđelja trebalo je da obuhvati celu planetu i vesnici krsta nisu se mogli nadati da će ispuniti svoju značajnu misiju, ukoliko ne ostanu sjedinjeni vezama hrišćanskog jedinstva i tako pokažu svetu da su jedno sa Hristom u Bogu. Zar se njihov božanski Učitelj nije ovako molio svome Ocu: „Oče sveti, sačuvaj ih u ime svoje, one koje si Mi dao, da budu jedno kao i Mi.“ Zar nije objavio o svojim učenicima: „I svet omrznu na njih, jer nisu od sveta, kao ni Ja što nisam od sveta.“ Zar od Oca nije tražio da budu „sasvim ujedno, da pozna svet da si Me Ti poslao“? (Jovan 17,11.14.23.21) Njihov duhovni život i njihova duhovna snaga zavisili su od uske zajednice sa Onim koji im je poverio zadatak da propovedaju Jevanđelje.
Jedino ako budu sjedinjeni sa Hristom učenici se mogu nadati da će ih pratiti sila Svetoga Duha i da će nebeski anđeli sarađivati s njima. Uz pomoć ovih božanskih sila oni će pred svetom predstavljati jedinstven prvi borbeni red i biće pobednici u sukobu u kome su primorani da se neprestano sukobljavaju sa silama tame. I ako budu nastavili da deluju jedinstveno, nebeski vesnici ići će pred njima, i otvarati im put; srca će biti pripremljena za primanje istine, i mnogi će biti zadobijeni za Hrista. Sve dok budu ostali sjedinjeni, Crkva će ići napred „lepa kao mesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama“ (Pesma nad pesmama 6,9). Njeno napredovanje ništa neće moći da zaustavi. Crkva će ići iz pobede u pobedu, slavno ispunjavajući svoju misiju objavljivanja Jevanđelja svetu.
Organizacija crkve u Jerusalimu trebalo je da posluži kao uzor crkvene organizacije u svakom drugom mestu na kome će vesnici istine zadobiti nove vernike za Jevanđelje. Oni kojima je poverena odgovornost opšteg nadzora nad Crkvom, nisu smeli da vladaju Gospodnjim nasledstvom, već da kao mudri pastiri, „pasu stado Gospodnje... i da bivaju ugledi stadu“ (1. Petrova 5,2). (Apostolska crkva - Hristovim tragom, str. 90.91. original)

Jutarnji stih za ponedeljak
05.08.2024
Zajednički rad
Nađite, dakle, braćo, među sobom sedam poštenijeh Ijudi, punijeh Duha Svetog i premudrosti, koje ćemo postaviti nad ovijem poslom. (Dela 6,3)
Neprijatelj je tako, kada se umnožio broj vernika, uspeo da probudi sumnje nekih koji su ranije imali običaj da ljubomorno prate ponašanje svoje brače u veri i traže mane kod njihovih verskih starešina, i „podigoše Grci viku na jevreje“. Povod prigovora bilo je navodno zanemarivanje grčkih udovica prilikom svakodnevnog deljenja pomoči...
Hristovi učenici sada su se suočili sa krizom u svom iskustvu. Pod mudrim vođstvom apostola, koji su složno radili u sili Svetoga Duha, delo povereno evanđeoskim vesnicima brzo se razvijalo. Crkva je stalno širila svoje redove a umnožavanje broja vernika postajalo je sve teži teret onima koji su bili zaduženi da se staraju o njima. Nijedan čovek, čak ni grupa ljudi, ne bi mogla i dalje sama da nosi taj teret a da ne dovode u opasnost napredak Crkve u budućnosti... Apostoli su, sazvavši sastanak vernika, naučeni od Svetoga Duha, objavili plan bolje organizacije svih radnika koje je Crkva imala...
Postavljanje sedmorice da obavljaju nadzor nad posebnim granama dela pokazalo se kao veliki blagoslov za Crkvu. Ovi službenici obraćali su posebnu pažnju pojedinačnim potrebama vernika kao i opštim materijalnim interesima Crkve. Svojim mudrim rukovođenjem i svojim pobožnim primerom pružali su značajnu pomoć drugim službenicima u povezivanju različitih interesa Crkve u jedinstvenu celinu.
Da je ovaj korak bio u skladu sa božanskim redom, pokazali su dobri rezultati koji su odmah postali vidljivi. „I Reč Božja rastijaše i množaše se vrlo broj učenika u Jerusalimu. I sveštenici mnogi pokoravahu se veri.“ Ova žetva duša mogla se pripisati većoj slobodi koju su stekli apostoli, ali i revnosti i sposobnosti sedmorice đakona. Činjenica da su ta braća bila rukopoložena za posebno delo staranja za potrebe siromašnih, nije ih isključila iz dela propovedanja istine. Sasvim suprotno tome, oni su bili potpuno osposobljeni da druge poučavaju istinama, pa su se uključili u to delo s velikom ozbiljnošću i velikim uspehom. (Apostolska crkva - Hristovim tragom, str. 88-90. original)

Jutarnji stih za nedelju
04.08.2024
Kanal svetlosti
Ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta ti treba činiti. (Dela 9,6)
Ananija je jedva mogao da poveruje u reči koje je čuo od anđela; jer su se glasovi o Savlovom surovom progonjenju svetih u Jerusalimu nadaleko i naširoko proširili. Usudio se da kaže: „Gospode, ja čuh od mnogih za toga čoveka kolika zla počini svetima Tvojima u Jerusalimu; i ovde ima vlast od glavara svešteničkih da veže sve koji prizivaju ime Tvoje.“ Međutim, nalog je zazvučao kao komanda: „Idi, jer mi je on sud izabrani da iznese ime Moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve!“ (Dela 9,13.14.15) :
Poslušan nalogu anđela, Ananija je potražio čoveka koji je još nedavno „disao pretnjama“ protiv svih koji su verovali u ime Isusovo i stavljajući svoju ruku na glavu paćenika i pokajnika, rekao je: „Savle brate, Gospod Isus koji ti se javi na putu kojim si išao posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetoga!“ (Dela 9,17)...
Tako je Isus potvrdio autoritet svoje organizovane Crkve i povezao Savla sa svojim izabranim oruđima na Zemlji. Hristos i sada ima Crkvu kao svoga predstavnika na Zemlji, i njoj je povereno delo da grešnike pokajnike usmerava na put života.
Mnogi misle da su jedino Hristu odgovorni za svetlost i iskustvo i da su nezavisni od Njegovih priznatih sledbenika na Zemlji. Isus je Prijatelj grešnika; Njegovo srce dirnuto je njihovim nevoljama. On ima svu silu, i na Nebu i na Zemlji, ali poštuje sredstvo koje je odredio za prosvetljenje i spasenje ljudi; On grešnike usmerava prema Crkvi, koju je učinio kanalom svetlosti usmerene svetu.
Kada je Savle, zaslepljen zabludama i predrasudama, dobio otkrivenje od Hrista koga je progonio, došao je u neposredni dodir sa Crkvom, koja je svetlost svetu. U ovom slučaju Ananija je predstavljao Hrista, ali je predstavljao i Hristove propovednike na Zemlji, koji su određeni da deluju umesto Njega. Ananija je umesto Hrista dodirnuo Savlove oči da ponovo mogu da vide. On je umesto Hrista stavio ruke na njega i dok se molio u Hristovo ime, Savle je primio Svetoga Duha. Sve to bilo je učinjeno u ime Isusa Hrista i Njegovim autoritetom. Hristos je izvor; Crkva je kanal koji prenosi silu. (Apostolska crkva - Hristovim tragom, str. 121.122. original)

Jutarnji srtih za subotu
03.08.2024
Jedinstvo vere
Ovdje je trpljenje svetijeh, koji drze zapovijesti Bozije i vjeru Isusovu. (Otkrivenje 14,12)
Bog izvodi iz sveta narod utemeljen na uzvišenoj platformi večne istine, Božjih zapovesti i Isusove vere. On će svoj narod poučavati i osposobljavati. Taj narod neće biti nesložan tako da jedan veruje jedno, a drugi nešto sasvim suprotno, da svako postupa nezavisno od Crkve. Zahvaljujući raznim darovima i sposobnostima kojima je On opskrbio svoju Crkvu, svi će doći u jedinstvo vere. Ako neko ističe svoja gledišta o biblijskoj istini ne mareći za mišljenje svoje braće, i opravdava svoj postupak tvrdeći da ima pravo na svoje lično mišljenje pa ga onda nameće drugima, kako može ostvariti Hristovu molitvu? I ako se pojavi neko drugi pa treći, a svako tvrdi da ima pravo da veruje i govori kako mu se svida bez obzira na veru Crkve, gde će biti sklad koji je postojao između Hrista i Njegovog Oca, za koji se Hristos molio da vlada među Njegovom braćom?
Bog izvodi iz sveta narod utemeljen na velikoj platformi vere, Božjih zapovesti i Isusovog svedočanstva. On je svom narodu dao čitav lanac biblijske istine, jasan i povezan. Ova istina je nebeskog porekla i za njom se tragalo kao za skrivenim blagom. Ona je iskopana ozbiljnim istraživanjem Pisma i uz mnogo molitava...
Božje srce nikad nije bilo naklonjeno svojoj zemaljskoj deci s većom ljubavlju i saosećajnijom nežnošću nego sada. Bog nikad nije bio spremniji čekajući da više učini za svoj narod nego sada. On će poučiti i spasiti sve koji žele da se spasu na način koji je On odredio. Duhovni mogu razabrati ono što je duhovno i svuda videti dokaze Božje prisutnostii delovanja. Sotona je svojim veštim i zlim postupanjem odveo naše praroditelje iz Edemskog vrta - iz nevinosti i čistote u greh i neiskazanu bedu. On nije prestao da uništava; sve snage koje može skupiti koristi u ove poslednje dane da izazove propast duša...
Ali da bi se spasao, moraš prihvatiti Hristov jaram i odložiti jaram koji si napravio za svoj vrat. Pobeda koju je Hristos izvojevao u pustinji jemstvo je pobede koju ti možeš izvojevati u Njegovo ime. Tvoja jedina nada i spasenje su u tome da nadvladaš kao što je Hristos nadvladao. (Testimonies for the Church, sv. 3, str. 446.447,455-457)

Jutarnji stih za petak
02.08.2024
Božja tvrđava
Ako li se zabavim, da znaš kako treba življeti u domu Božijemu, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđa istine. (1. Timotiju 3,15)
Crkva je od Boga određeno sredstvo za spasenje čoveka. Ona je organizovana za službu i njena misija je da svetu objavi jevanđelje. Od samog početka Bog je želeo da Njegova Crkva pokaže svetu Njegovu puninu i Njegovu dovoljnost. Vernici Crkve, oni koje je pozvao iz tame k čudesnom videlu svome, treba da odražavaju Njegovu slavu. Crkva je riznica bogatstva Hristove blagodati; preko Crkve konačno će se pokazati, čak i „poglavarstvima i vlastima na nebu“, završni i potpuni prikaz Božje ljubavi (Efescima 3,10).
Mnoga i prekrasna obećanja koja se odnose na Crkvu zapisana su u Bibliji. „Jer će se dom Moj zvati dom molitve svim narodima!“ (Isaija 56,7) „I blagosloviću njih i što je oko gore Moje, i puštaću dažd na vreme; daždi će blagoslovni biti.“ (Jezekilj 34,26)...
Crkva je Božja tvrđava, Njegov grad utočišta, koji drži u ovom uznemirenom svetu. Svako izdajstvo Crkve predstavlja i izdaju prema Onome koji je krvlju svoga jedinorodnoga Sina otkupio čovečanstvo. Od početka, verni su sačinjavali Crkvu na Zemlji. U sva vremena Gospod je imao svoje stražare, koji su davali verno svedočanstvo naraštaju u kome su živeli. Ovi stražari upućivali su poruku opomene; a kada bi bili pozvani da odlože svoje oružje, drugi su preuzimali delo. Bog je sa ovim svedocima zasnivao zavetni odnos, sjedinjujući Crkvu na Zemlji sa Crkvom na Nebu. On je slao svoje anđele da služe Njegovoj Crkvi, a vrata paklena nisu mogla da nadvladaju Njegov narod.
Bog je podržavao svoju Crkvu u stolećima progonstva, sukoba i tame. Nijedan oblak nije se spustio na nju da On nije bio spreman za njega; nijedna protivnička sila nije se podigla da spreči Njegovo delo, a da je On nije predvideo. Sve se događalo kao što je prorekao. On nije zanemario svoju Crkvu, već joj je preko izjava proroka objavljivao šta će se dogoditi, a ono što je Njegov Duh otkrivao nadahnjujući Njegove proroke, zaista se i dogodilo. Sve Njegove namere biće ostvarene. Njegov zakon je povezan s Njegovim prestolom, i nikakva sila zla ne može ga uništiti. Bog je nadahnuo i čuvao istinu; i ona će slaviti pobedu nad svakim protivljenjem. (Apostolska crkva - Hristovim tragom, str. 9-12. original)

Jutarnji stih za četvrtak
01.08.2024
Božji izabrani
Muževi, Ijubite svoje žene kao što Hristos Ijubi Crkvu, i On je Spasitelj tijela. (Efescima 5,25)
Bog ima na Zemlji Crkvu, svoj izabrani narod koji drži Njegove zapovesti. On vodi narod kao celinu, a ne jednog ovde, drugog onde. Istina ima posvećujuću silu; ali Crkva koja se bori s grehom nije sasvim pobedila. Ima korova među žitom. Pitanje sluge je glasilo: „Hoćeš li... da ga pokupimo?“, ali je gospodar odgovorio: „Ne; da ne biste sabirajući kukolj iščupali zajedno s njim i pšenicu.“ Mreža jevanđelja ne prikuplja samo dobru, nego i lošu ribu, a samo Gospod zna koji su Njegovi.
Naša je dužnost da hodamo ponizno pred Bogom. Ne smemo tražiti nikakvu neobičnu, novu vest. Ne smemo da mislimo da su Božji izabranici, oni koji nastoje da hodaju u svetlosti, Vavilon.
Premda u Crkvi postoje zla i biće ih do svršetka sveta, ona će u ove poslednje dane biti svetlost svetu koji je pokvaren i izopačen grehom. Crkva, slaba i nesavršena, kojoj su potrebni ukori, upozorenja i saveti, jedini je predmet na Zemlji kom Hristos posvećuje najveću pažnju. Svet je radionica u kojoj, saradnjom ljudskih i božanskih oruđa, Isus svojom blagodaću i božanskom milošću ispituje ljudska srca.
Bog ima poseban narod, Crkvu na Zemlji, s kojom se nijedna druga crkva ne može uporediti jer je bolja po svim svojim mogućnostima, naučava istinu i staje u odbranu Božjeg zakona. Bog ima svoja oruđa - ljude koje On vodi, koji su podneli vrućinu i teret dana, koji sarađuju s nebeskim oruđima i koji rade na širenju Hristovog carstva na našem svetu. Neka se svi ujedine s ovim izabranim oruđima da bi se na kraju našli među onima koji imaju strpljenje svetih, koji vrše Božje zapovesti i imaju veru Isusovu.
Božja crkva na Zemlji jedno je s Božjom crkvom na Nebu. Vernici na Zemlji i nebeska bića koja nikada nisu pala sačinjavaju jedinstvenu Crkvu. (Counsels for the Church, str. 240)

Jutarnji stih za srijedu
31.07.2024
Opasnost samopouzdanja
Nego sami u sebi osudismo da nam valja pomrijeti da se već ne uzdasmo u sebe nego u Boga koji podiže mrtve. (2. Korinćanima 1,9)
Bogu treba usredsrediti misli. Mi treba da uložimo ozbiljne napore da pobedimo rđave namere prirode našega srca. Naši napori, samoodricanje i istrajnost moraju biti u srazmeri sa beskonačnom vrednošću cilja kome težimo. Samo pobedom, kao što je i Hristos pobedio, dobićemo venac života.
Čoveku preti velika opasnost da obmane samoga sebe popuštanjem samopouzdanju, jer se na taj način odvaja od Boga, Izvora svoje snage. Naše prirodne težnje, ako ih nije izmenio Božji Sveti Duh, sadrže u sebi seme moralne smrti. Dok ne postanemo životno povezani sa Bogom, ne možemo se odupreti neposvećenom uticaju popuštanja samome sebi, ljubavi prema sebi i grešnom iskušenju.
Da bismo dobili pomoć od Hrista, moramo da shvatimo svoju potrebu. Moramo imati pravo saznanje o sebi. Hristos može da spase samo onoga koji je upoznao sebe kao grešnika. Kada uvidimo svoju potpunu bespomoćnost i kada se odreknemo samopouzdanja, možemo da se dohvatimo božanske sile.
Samoodricanje ne treba da doživimo samo na početku hrišćanskog života. Na svakom koraku prema Nebu njega treba obnavljati. Sva naša dobra dela zavise od sile koja se nalazi izvan nas, zato je potrebno da srce stalno seže za Bogom, da stalno postoji ozbiljno ispovedanje greha i poniznost duše pred Njim. Opasnosti nas okružavaju; mi smo sigurni jedino kada osećamo svoju slabost i kada smo silom čvrsto pripojeni uz našeg moćnog Oslobodioca.
Mi moramo da se odvojimo od mnoštva predmeta koji privlače pažnju. Ima predmeta koji oduzimaju vreme i produbljuju istraživanje, ali kraj ne donosi ništa. Uzvišeni poslovi zahtevaju temeljitu pažnju i snagu koja se često posvećuje uglavnom beznačajnim stvarima...
Saznanje o Bogu i Isusu Hristu koje je izraženo u karakteru jeste uzdanje iznad svega drugog što ima vrednost na Zemlji ili na Nebu. To je najuzvišenije obrazovanje. To je ključ koji otvara kapije nebeskog grada. Božja namera je da svi koji se obuku u Hrista poseduju ovo znanje. (U potrazi za boljim životom, str. 455-457. original)

Jutarnji stih za utorak
30.07.2024
Uticaj zahvalnosti i hvale
Strah je Gospodnji izvor životu. (Priče Solomunove 14,27)
Ništa ne teži više izgradnji zdravlja tela i duše od duha zahvalnosti i proslavljanja. Jasna je dužnost da se odupremo potištenosti, mislima i osećanjima nezadovoljstva - kao što je jasna dužnost da se molimo. Ako smo spremni za Nebo, kako možemo da idemo kao gomila ožalošćenih, plačući i žaleći celim putem do kuće svog Oca?
Oni nazovihrišćani koji se neprekidno žale i kojima se radost i sreća čini kao greh, nemaju prave vere. Oni koji nalaze žalosno zadovoljstvo u svemu što je tužno u svetu prirode, koji odaberu da posmatraju uvelo lišće radije nego da skupljaju divno živo cveće, koji ne zapažaju nikakvu lepotu u veličanstvenim planinskim vrhovima i dolinama zaodenutim živim zelenilom, koji zatvaraju svoja čula pred radosnim glasom kojiim govori iz prirode i koji je sladak i mio uhu koje sluša - nisu u Hristu. Oni navlače na sebe nesreću i tamu, onda kada bi mogli imati svetlost; čak i kada bi se Sunce Pravde moglo roditi u njihovim srcima noseći isceljenje na svojim zracima.
Um usled bola često može biti zamračen. Tada nemojte pokušavati da mislite. Vi znate da vas Isus voli. On razume vašu slabost. Vi biste mogli da izvršite Njegovu volju time što ćete jednostavno ostati u Njegovom naručju.
Prirodni je zakon da se naše misli i osećanja međusobno podstiču i jačaju onoliko koliko im dozvoljavamo da se izraze. Reči izražavaju misli, ali isto je tako tačno da misli slede reči. Mi bismo imali više vere i veću radost kada bismo svojoj veri omogućili da se više izrazi, kada bismo se više radovali blagoslovima za koje znamo da smo ih dobili - velikoj Božjoj milosti i ljubavi. Nijedan jezik ne može da izrazi, nijedan ograničen um ne može da zamisli blagoslov koji proističe iz poštovanja Božje dobrote i ljubavi. Čak i na Zemlji mi bismo mogli da imamo radosti slično potoku koji ne presušuje, zato što se napajamo vodom koja teče od Božjeg prestola.
Vaspitavajmo, tada, svoja srca i usne da iskažu hvalu Bogu za Njegovu neuporedivu Ijubav. Vaspitavajmo svoje duše da budu pune nade i ostanu u svetlosti koja blista sa krsta Golgote. Nikada ne treba da zaboravimo da smo deca nebeskog Cara, sinovi i kćeri Gospoda nad vojskama. Naša je prednost da mirno počivamo u Bogu. (U potrazi za boljim životom, str. 251-253. original)

Jutarnji stih za ponedeljak
29.07.2024
Opasne teorije
Jer si Ti, Gospode, dobar i milosrdan i veoma milostiv svima koji Te prizivlju. (Psalam 86,5)
Danas se svuda po vaspitnim ustanovama i u crkvama uvlače spiritistička učenja koja potkopavaju veru u Boga i Njegovu Reč. Teoriju da je Bog suština koja prožima celu prirodu prihvataju mnogi koji ispovedaju veru u Pismo, ali ma kako lepo zaogrnuta, ova teorija je najopasnija. Ona pogrešno predstavlja Boga i predstavlja omalovažavanje Njegove veličine i veličanstva. Ona sigurno teži ne samo zadovoljenju, već i ponižavanju ljudi. Njen bitni sastavni deo je tama, a njen delokrug je čulnost. Ishod njenog prihvatanja je odvajanje od Boga. Za palu ljudsku prirodu ovo znači propast.
Usled greha naše stanje je neprirodno i sila koja nas preporađa mora da bude natprirodna, inače ona nema nikakvu vrednost. Postoji samo jedna sila koja može da slomi vlast zla nad ljudskim srcem. To je Božja sila iskazana u Isusu Hristu. Jedino krvlju Raspetoga moguće je očišćenje od greha. Jedino Njegova blagodat može da nam omogući da se odupremo težnjama naše pale prirode i da je potčinimo. Spiritističke teorije o Bogu ostavljaju Njegovu blagodat bez ikakvog uticaja. Ako je Bog suština koja prožima celu prirodu, tada On prebiva u svim ljudima, pa je čoveku za dostizanje svetosti jedino potrebno da razvije silu koja je u njemu.
Ove teorije, praćene svojim logičkim zaključkom, odvode daleko celo hrišćansko tumačenje istine. One odbacuju potrebu pomirenja i čine čoveka otkupiteljem samoga sebe. Ove teorije o Bogu čine Njegovu Reč bezuticajnom, a oni koji ih prihvataju nalaze se u velikoj opasnosti da budu zavedeni da celu Bibliju posmatraju kao izmišljotinu. Oni mogu da smatraju vrlinu boljom od poroka, ali isključujući Boga sa Njegovog položaja pravične vladavine, oni se u svojoj zavisnosti oslanjaju na ljudsku silu koja - bez Boga - nema nikakvu vrednost. Čovek lišen pomoći neće imati prave sile da se odupre zlu i da ga savlada. Zaštita duše je porušena. Čovek nema nikakvu branu protiv greha. Kada se ograničenja iz Božje Reči i Njegov Duh jednom odbace, ne znamo do kojih dubina čovek može da potone...
Otkrivenje koje je Bog dao o Sebi u svojoj Reči je za naše poučavanje. Mi ovo možemo da pokušamo da shvatimo. Međutim, iza ovoga ne možemo da prodremo. (U potrazi za boljim životom, str. 428.429. original)