Partija Rada
Contact information, map and directions, contact form, opening hours, services, ratings, photos, videos and announcements from Partija Rada, Community Center, .
18/12/2023
19/11/2023
https://partijarada.org/stav-pr-o-izborima-u-srbiji/
Izbori u uslovima tzv. parlamentarne demokratije odavno su označavani farsom. Izbori jesu prvenstveno liberalno rešenje za krizu samog kapitalizma a onda i objektivni instrument klasnog neprijatelja. Opredeljenje komunističkih i radničkih partija da učestvuju na izborima u uslovima i po pravilima te parlamentarne demokratije bilo je uvek uvod u njihovu kapitulaciju pred klasnim neprijateljem. Praksa je potvrdila da su takve partije, kada bi ušle u buržoski parlament, ili čak dolazile na vlast, nastavljale da se ponašaju i vladaju po koordinatama tog istog sveta, odnosno po normama diktature kapitala. I to pitanje učešća na izborima je skinuto sa dnevnog reda u revolucionarnom pokretu.
Šta je odlika sadašnjih izbora u Srbiji koji se dešavaju u trenutku međuimperijalističkih sukoba koji potresaju svet i opšte krize kapitalizma i po čemu se oni razlikuju, i da li se razlikuju od prethodnih?
Ne, ne razlikuju se od predhodnih jer se radi o borbi dve kompradorske struje koje se bore za vlast. I jedna i druga zastupaju interese kapitala, nacionalne buržoazije, male ili krupnije (koja je na kompradorskim pozicijama) i sve više i isključivo u interesu multinacionalnog kapitala. U Srbiji je glavno političko pitanje kome će se oni prikloniti. Političke partije se više ni ne trude da sakriju svoje sluganstvo Zapadu, ili ruskom, a sve više i kineskom imperijalizmu.
Šta je novo oko ovih izbora?
Zbog te kompradorske uloge i raspoloženja masa, buržoazija trenutno ne pokreće „velika nacionalna pitanja”, tj. ne služi se agresivnom nacionalističkom retorikom. Vlast nastupa sa nekakvim kvazipatriotizmom o „očuvanja Srbije“ i lažima o neviđenom prosperitetu i visokom standardu stanovnistva, dok tzv. opozicija trubi o mafijaškom, pljačkaškom, autoritarnom i nasilnom karakteru režima. To “očuvanje Srbije”, odnosno “rušenje autoritarca” se smešta u međusobno guranje kompradora ko će pre stati pod zapadni ili r***i i kineski kišobran. I ta podela će jačati i nakon ovih izbora, a i sami sukobi među kompradorima će dobijati na značaju, jer ta tendenicja nije samo u Srbiji nego skoro u celom svetu, kada dolazi vreme opredeljivanja i nemogućnosti ostajanja po strani. Ta se podela već vidi i po stavovima oko rata u Ukrajini, Palestini, sankcijama Rusiji, EU ili BRIKSU, davanje koncesija svojim nalogodavcima itd.
Treba reći i to da će krupnom kapitalu i imperijalistima koji budu odneli prevagu na Balkanu biti svejedno u ideološkom smislu ko vlada Srbijom ukoliko ispunjava njihove naloge i pristaje na razne oblike pljačke i faktički okupacije. I toga su svesni i na to spremni i jedni i drugi kolaboracionisti Srbije.
Ono što je još novo je da izbori pokazuju, kao nikada do sada, odsustvo prisutnosti radničke klase na njima. Kao da radnicka klasa i ne postoji, odnosno da je samo sredstvo za sitno potkupljivanje.
Međutim, najmnogobrojnija, a ujedno i najobespravljenija klasa polako, ali sigurno počinje da shvata da vladajuće i opozicione stranke preskaču pitanja koja njih pritiskaju. Počinju da shvataju da njihove plate znače sve manje i manje, a položaj sve teži i nesigurniji, i da će pre ili kasnije morati da se okrenu drugačijem obliku sagledavanja stvarnosti. Oni će shvatiti da jedini izbor koji mogu da učine je da se oslobode naslaga apatije i da se organizuju u sasvim novom obliku, u sasvim novu političku snagu sa svojom avangardom koja će izvirati iz same klase, zastupati njihove suštinske interese i biti predvodnik u klasnoj borbi.
Ta avangarda svakako nisu „revolucionari“ koji se kriju iza glasačke kutije i (ne)svesni su instrument klasnog i ideološkog neprijatelja. Koliko god subjektivno bili dobronamerni, objektivna realnost nam pokazuje da ovaj način „borbe“ tupi oštricu revolucionarnih procesa i služi kao peta kolona najreakcionarnih elemenata društva.
Jasno je da svi komunisti moraju biti protiv bilo kakvog oblika „taktičkog glasanja“ ili sličnih kratkovidnih „taktika“ što ih propagiraju „angažoavani“ intelektualci i predstavnici radne aristokratije. Vrijeme farsičnog legalizma je za nama i forme najširih oblika odlučivanja masa će graditi paralelno i neodvojivo sa novim revolucionarnim ciklusom klasne borbe.
Zato je bez dosledne revolucionarne strategije, koja proističe iz oružanog pokreta i masovne podrške najširih eksploatisanih masa, ta njihova taktika je još jedna buka pred još jedan poraz same klase i doprinos mraku koji vlada u balkanskoj krčmi koja se ovaj put zove Srbija.
Stav PR o izborima u Srbiji - Partija rada Izbori u uslovima tzv. parlamentarne demokratije odavno su označavani farsom. Izbori jesu prvenstveno liberalno rešenje za krizu samog kapitalizma a onda i objektivni instrument klasnog neprijatelja. Opredeljenje komunističkih i radničkih partija da učestvuju na izborima u uslovima i po pravili...
29/11/2023
Istorija emancipacije žena koju je omogućila moderna epoha započeta sa buržoaskim revolucijama i uspostavljanju modernog političkog svijeta, prije svega pokazuje razlike u klasnom položaju žena. Taj klasni položaj žena je uticao i na načine organizovanja i na ciljeve ženske emancipacije.
Nesumnjiva je istorijska činjenica da je generalni položaj žena u odnosu na položaj muškaraca – položaj potlačenih, odnosno ljudi sa manje moći. No, isto tako, žena više klase ima nadmoć nad muškarcem niže klase. Međutim, i muškarac potlačene klase nadmoćan je nad ženama svoje klase.
Ovu klasnu razliku među samim ženama dobro je opisala još 1851. godine crna žena, bivša ropkinja Sodžorner Trut, na Konvenciji o pravima žena u Ohaju:
„Onaj čovjek tamo kaže da ženi treba pomoći dok se penje u kočije, da je treba prenijeti preko bare, i da svuda treba da ima najbolje mjesto. Meni nikada niko nije pomogao da se popnem u kočije, niti da pređem baricu, niti mi je iko ponudio najbolje mjesto… A zar ja nisam žena? Pogledajte me. Pogledajte mi ruku! Obrala sam i sijala i sakupljala u ambare i nijedan muškarac nije mi bio ravan… I šta, zar ja nisam žena?“
I dok su zahtjevi za emаncipacijom žena viših klasa išli, osim kroz zahtjeve na pravo obrazovanja, i kroz zahtjev za dobijanjem prava na rad, žene potlačenih klasa – radnice i ropkinje, tražile su upravo suprotno – da se ukine rad. Da se ukine rad za djecu potlačene klase. Žene radničke klase i ropkinje radile su od ranog detinjstva, kao uostalom i muškarci potlačene klase, i to neretko već od pete godine svog života. Takođe su zahtjevale smanjenje rada za odrasle, koji je umeo da traje i 18 časova dnevno.
Ta osnovna razlika u klasnom položaju žena, koja se odražavala na njihovu svakodnevicu, dovela je do toga da su se zahtjevi žena radničke klase širili dalje od prava na obrazovanje (a sam rad je za njih bio egzistencijalna prinuda, ne pravo), do sveobuhvatne brige o djeci – od ukidanja dječijeg rada, do obrazovanja i društvene brige o djeci radničke klase. Žene radničke klase nisu mogle priuštiti sebi ni guvernante ni dadilje za svoju djecu. Specifična organizacija radničke porodice, u odnosu na više klase, jeste i vanbračna zajednica, i sve te specifičnosti klase radništva i položaja žena, već je Pariska komuna iznijela na videlo, i ukinula dječiji i noćni rad, i jednako priznavala vanbračne zajednicu i djecu rođenu iz takvih zajednica.
Više od dva vijeka istorije emancipacije žena stalno prati ta početna klasna razlika. Sa socijalističkim revolucijama u ovom dijelu svijeta, ta „ ženska pitanja“, a zapravo pitanja kojima se niko drugi nije želeo baviti a to su – briga o djeci, starima, o visini cijena osnovnih namirnica, o besplatnom školstvu i zdravstvu, pravu na razvod i pravo na abortus, donekle su riješena. Međutim, pogrešna pretpostavka da omogućavanjem žena da budu jednako ekonomski i politički subjekti u socijalizmu, a bez autonomne organizacije žena koja će stati iza njih, (naime AFŽ je brzo ukinut u socijalističkoj Jugoslaviji nakon II svjetskog rata), činio je da položaj žena počne da stagnira. Uspostavljanjem tržišnih odnosa i prodora malograđanske svijesti, prvo na mala a zatim i na velika vrata, bio je uvod u „vraćanje“ na predrevolucionarno stanje.
Sa kontrarevolucijom i ponovnim uspostavljanjem kapitalističkih odnosa u svim državama bivše Jugoslavije, revolucionarni, proleterski feminizam praktično nestaje. Prazan prostor revolucionarnog feminizma zamijenjuje se feminizmom srednje klase, jer srednja klasa jeste taj „vječni ideal“ kapitalističkog društva. Građanski feminizam, odnosno – feminizam žena srednje klase traži samo da bude jednak sa muškarcima svoje klase – jednako učešće u repersivnoj vlasti, jednako učešće u vojnim fomacijama legalnih ubica. Ideologija rodne ravnopravnosti koja ne samo da ne narušava postojeći surovi društveni poredak i nepravde koje svakodnevno stvara, ideologija rodne ravnopravnosti umnožava, kroz uključivanje žena u baš taj i takav poredak, dakle umnožava broj čuvara neljudskog sistema kapitalizma.
Milioni i milioni žena ostavlja djeliće svog uma i tijela svakodnevno na jednoličnim, ispraznim poslovima samo da bi se vratile u drugi kavez – onaj kod kuće. To je realnost žene radničke klase. Njeno dvostruko robovanje – prvo kapitalističkim, a zatim i patrijarhalnim odnosima ne može se raskinuti mirnim i legalnim putem. Taj raskid će tražiti eksploziju pravične sile na čijem čelu će stajati pobjedonosne radnice zajedno sa svojim radnim drugovima, koji će se upravo zajedno ustremiti ka građenju jedne bolje budućnosti, budućnosti u kojoj žena slobodno i ravnopravno držati svoju polovinu neba.
Emancipacija žena, kao i potlačenih muškaraca i svih drugih potlačenih grupa na svijetu, ne može se ostvariti unutar sistema kapitalizma kroz njegov pravni sistem. Bez revolucionarne izmjene načina proizvodnje, bez izmjene svojinskih odnosa, bez ukidanja tradicija koje održavaju neravnopravne odnose među ljudima, bez kritike klasnih odnosa koji nas prvenstveno definišu daleko čvršće nego što mislimo da to čini vjera, nacija, pol, seksualnost ili rasa – dakle upravo naš klasni položaj, položaj žena i muškaraca radničke klase širom svijeta čini nas jednakima u bijedi i nepravdi i drži nas najčvršće u okovima na dnu. Upravo je najvažnije da te okove srušimo. Da srušimo svijet zasnovan na klasama u neprekidnom klasnom ratu – svijet u kome većina žena i muškaraca jedva sastavlja kraj sa krajem.
O razlici između građanskog i proleterskog feminizma - Partija rada Istorija emancipacije žena koju je omogućila moderna epoha započeta sa buržoaskim revolucijama i uspostavljanju modernog političkog svijeta, prije svega pokazuje razlike u klasnom položaju žena. Taj klasni položaj žena je uticao i na načine organizovanja i na ciljeve ženske emancipacije. ...
Na svakom koraku srećemo probleme koje čovečanstvo u sadašnjem obliku društvenog uređenja ne može rešiti.
Kapitalizam je u svom razvoju stvorio ogromno bogatstvo i učinio ljude robovima tog bogatsva.On je razrešio složena pitanja tehnološkog razvoja i omogućio primenu te tehnike širom planete. No, problemi s kojim se suočava savremeno društvo sa svih strana izgledaju nerešivi. Međutim, na samom delu pred silom stvorenog društvenog bogatstva i naučnim saznanjem nema nikakvih prepreka, i sva globalna pitanja čovečanstva se mogu rešiti ukoliko se ukloni prepreka kapitalizma.
Navodimo 5 razloga zašto kapitalizam treba uništiti.
Prvi razlog: NEJEDNAKOST.
Kapitalizam drži ogromnu većinu čovečanstva u siromaštvu, bedi i eksploataciji. Skoro 3 milijarde na planeti živi u siromaštvu sa primanjima od dva dolara dnevno, a oko pola milijarde živi u krajnjoj bedi. U rukama 8% najbogatijih je bogatstvo veće od bogatsva 50% naseljenih mesta na planeti.
Bezbrojna armija nezaposlenih snižava cenu nadnice i tako uvećava profit kapitalista.
Konkurencija među radnicima dovodi do još većih podela, diskriminacija i eksploatacije u raznim oblicima.
Neki radnici žive na račun drugih. To se posebno odnosi na radničku aristokratiju i malograđanske slojeve koji žive u centrima kapitalizma i učestvuju u eksplotaciji zavisnih zemalja na periferijama kapitalizma. Zameniti taj antisocijalni sistem može se jedino uništenjem težnji za profitom – osnove rasta i života kapitalizma.
Drugi razlog: RAT.
U stadijumu imperijalizma krupni kapitalistički monopoli su se proširili na sve kontinente i neizbežna je borba za podelu tržišta među imperijalističkim zemljama.
Rat za imperijaliste postaje jedina mogućnost za obezbeđenje maksimalnog profita, i tako pokušavaju prevladati krizu. Rat obnavlja i oživljava kapitalizam kroz planirano uništenje sredstava proizvodnje, same ljudske sile i kroz uništenje konkurencije u drugim imperijalnim savezima.
Čovečanstvo je prošlo dva svetska rata sa jednim ciljem – zaštiti se od pada profita i obezbediti nova bogatstva u rukama kapitalista. Danas je skoro svaka treća zemlja u svietu obuhvaćena ratnim dejstvima ili je izložena podsticanju raznih konflikta od strane imperijalista. Ugrožovanje opstanka samog čovečanstva je pitanje vremena i ta opasnost neće nestati ukoliko se ne likvidira kapitalizam.
Treći razlog: OTUĐENJE.
Umesto razvitka svake ličnosti i njegovih sposobnosti kapital je nametnu rad koji ne odgovara čovekovoj suštini. Kapitalizam je društvo otuđenja, gde se čovek otuđuje od rezultata svog rada i on je lišen mogućnosti kulturnog i političkog života i prestaje biti stvaralac. Korporativna mašina misli umesto njega. Radnik ne upravlja svojim proizvodom i rad za njega postaje rutina sa nizom mehaničkih funkcija. On želi da se oslobodi takvog rada. Rad je za njega kazna i mučenje. Kapital podržava tu tendeciju otuđenja pomoću primitivne masovne kulture i robnog fetišizma. Niska masovna kultura prepreka je naučnom obrazovanju i podsticaj cvetanju religioznog idealizma. Sve to nije proizvod nekih tajnih urota, već proizilazi iz prirode same kapitalističke proizvodnje. Tako se stvaraju idealni potrošači nesposobni za kritičko mišljenje.
Četvrti razlog: NEEFIKASNOST.
Savremeni tehnološki napredak i mogućnosti koje čovečanstvo poseduje stvaraju uslove za „čudesa“. No, karakter prisvajanja proizvoda, odnosno potrebe kapitalista za profitom i stihijnosti tržišta deluje da se rad ne ispoljava racionalno, tako da se ne proizvodi ono što je stvarno potrebno ljudima.Takav rad je lišen zakonomernosti i racionalnosti. Kapitalistička proizvodnja je dostigla takav stepen da bi bilo moguće zadovoljiti sve osnovne potrebe celokupnom čovječanstvu. Ali kapitalizam nema niti može imati takav cilj. Njihov cilj je samo bogatsvo i to nema nikakve veze sa opštim društvenim progresom. Proizvodi koji se ne mogu prodati uništvaju se. Tehnologija koja omogućava profit monopolisitima se drži u tajnosti. Naučna dostignuća koja bi olakšala položaj radnika ne primenjuju se ukoliko nisu rentabilna za kapitaliste. Do neverovatnih mogućnosti se naduvava finansijski sektor sa pratećim srednjim slojem neophodnim za održanje tog sektora. Ali visoka tehnologija i naučni razvoj stvaraju mogućnost da rad dobije društveni karakter i da proizvodi služe zadovoljenju opštih potreba i time unište osnovu kapitalističke proizvodnje.
Peti razlog: EKSPLOATACIJA.
Kapitalizam je društvo eksploatacije čoveka nad čovekom. Njegov sistem se održava na neravnopravnom položaju ljudi. Vlast jedne klase prisvaja rad druge potčinjene klase u zakonski uređenom sistemu eksplotacije. Kapitalista prisvaja rezultate rada radnika i ostvaruje profit. U slučaju da ne ostvaruje profit on seli svoju proizvodnju u druga mesta i inostranstvo. Marionetski režimi zavisnih zemalja na zakonskom nivou podržavaju imperijalističku mašineriju ugnjetavanja. Radi ostvarenja profita na periferijama kapitalizma se primenjuju antiekološki zakoni, sprovodi se liberalizacija ekonomije, uskraćuju se prava radnika i njihove socijalne garancije. Odnosi između centra kapitala, monopola i zemalja sa njegove kolonizovane periferije su slični odnosima između kapitalista i radnika u celokupnom sistemu kapitalističke proizvodnje. Periferija je dužna da preda sve što se proizvesti da i da njeni radnici rade za imerijalsitičke centre.
Sa svakom godinom života kapitalizma čovečanstvo se udaljava od šanse za svoju budućnost. Tu katastrofu možemo izbeći stvaranjem bolje organizovang društva – socijalističkog sistema. Posle likvidacije kapitalizma i uspostavljanja diktature proletarijata otkloniće se stalne krize, anarhija u proizvodnji, društvene nejednakosti i neprekidni ratovi. Time će se završiti hiljadugodišnja eksplotacija čoveka nad čovekom i otpočeti nova era ljudske civilizacije.
19/11/2023
https://partijarada.org/stav-pr-o-izborima-u-srbiji/
Izbori u uslovima tzv. parlamentarne demokratije odavno su označavani farsom. Izbori jesu prvenstveno liberalno rešenje za krizu samog kapitalizma a onda i objektivni instrument klasnog neprijatelja. Opredeljenje komunističkih i radničkih partija da učestvuju na izborima u uslovima i po pravilima te parlamentarne demokratije bilo je uvek uvod u njihovu kapitulaciju pred klasnim neprijateljem. Praksa je potvrdila da su takve partije, kada bi ušle u buržoski parlament, ili čak dolazile na vlast, nastavljale da se ponašaju i vladaju po koordinatama tog istog sveta, odnosno po normama diktature kapitala. I to pitanje učešća na izborima je skinuto sa dnevnog reda u revolucionarnom pokretu.
Šta je odlika sadašnjih izbora u Srbiji koji se dešavaju u trenutku međuimperijalističkih sukoba koji potresaju svet i opšte krize kapitalizma i po čemu se oni razlikuju, i da li se razlikuju od prethodnih?
Ne, ne razlikuju se od predhodnih jer se radi o borbi dve kompradorske struje koje se bore za vlast. I jedna i druga zastupaju interese kapitala, nacionalne buržoazije, male ili krupnije (koja je na kompradorskim pozicijama) i sve više i isključivo u interesu multinacionalnog kapitala. U Srbiji je glavno političko pitanje kome će se oni prikloniti. Političke partije se više ni ne trude da sakriju svoje sluganstvo Zapadu, ili ruskom, a sve više i kineskom imperijalizmu.
Šta je novo oko ovih izbora?
Zbog te kompradorske uloge i raspoloženja masa, buržoazija trenutno ne pokreće „velika nacionalna pitanja”, tj. ne služi se agresivnom nacionalističkom retorikom. Vlast nastupa sa nekakvim kvazipatriotizmom o „očuvanja Srbije“ i lažima o neviđenom prosperitetu i visokom standardu stanovnistva, dok tzv. opozicija trubi o mafijaškom, pljačkaškom, autoritarnom i nasilnom karakteru režima. To “očuvanje Srbije”, odnosno “rušenje autoritarca” se smešta u međusobno guranje kompradora ko će pre stati pod zapadni ili r***i i kineski kišobran. I ta podela će jačati i nakon ovih izbora, a i sami sukobi među kompradorima će dobijati na značaju, jer ta tendenicja nije samo u Srbiji nego skoro u celom svetu, kada dolazi vreme opredeljivanja i nemogućnosti ostajanja po strani. Ta se podela već vidi i po stavovima oko rata u Ukrajini, Palestini, sankcijama Rusiji, EU ili BRIKSU, davanje koncesija svojim nalogodavcima itd.
Treba reći i to da će krupnom kapitalu i imperijalistima koji budu odneli prevagu na Balkanu biti svejedno u ideološkom smislu ko vlada Srbijom ukoliko ispunjava njihove naloge i pristaje na razne oblike pljačke i faktički okupacije. I toga su svesni i na to spremni i jedni i drugi kolaboracionisti Srbije.
Ono što je još novo je da izbori pokazuju, kao nikada do sada, odsustvo prisutnosti radničke klase na njima. Kao da radnicka klasa i ne postoji, odnosno da je samo sredstvo za sitno potkupljivanje.
Međutim, najmnogobrojnija, a ujedno i najobespravljenija klasa polako, ali sigurno počinje da shvata da vladajuće i opozicione stranke preskaču pitanja koja njih pritiskaju. Počinju da shvataju da njihove plate znače sve manje i manje, a položaj sve teži i nesigurniji, i da će pre ili kasnije morati da se okrenu drugačijem obliku sagledavanja stvarnosti. Oni će shvatiti da jedini izbor koji mogu da učine je da se oslobode naslaga apatije i da se organizuju u sasvim novom obliku, u sasvim novu političku snagu sa svojom avangardom koja će izvirati iz same klase, zastupati njihove suštinske interese i biti predvodnik u klasnoj borbi.
Ta avangarda svakako nisu „revolucionari“ koji se kriju iza glasačke kutije i (ne)svesni su instrument klasnog i ideološkog neprijatelja. Koliko god subjektivno bili dobronamerni, objektivna realnost nam pokazuje da ovaj način „borbe“ tupi oštricu revolucionarnih procesa i služi kao peta kolona najreakcionarnih elemenata društva.
Jasno je da svi komunisti moraju biti protiv bilo kakvog oblika „taktičkog glasanja“ ili sličnih kratkovidnih „taktika“ što ih propagiraju „angažoavani“ intelektualci i predstavnici radne aristokratije. Vrijeme farsičnog legalizma je za nama i forme najširih oblika odlučivanja masa će graditi paralelno i neodvojivo sa novim revolucionarnim ciklusom klasne borbe.
Zato je bez dosledne revolucionarne strategije, koja proističe iz oružanog pokreta i masovne podrške najširih eksploatisanih masa, ta njihova taktika je još jedna buka pred još jedan poraz same klase i doprinos mraku koji vlada u balkanskoj krčmi koja se ovaj put zove Srbija.
Stav PR o izborima u Srbiji - Partija rada Izbori u uslovima tzv. parlamentarne demokratije odavno su označavani farsom. Izbori jesu prvenstveno liberalno rešenje za krizu samog kapitalizma a onda i objektivni instrument klasnog neprijatelja. Opredeljenje komunističkih i radničkih partija da učestvuju na izborima u uslovima i po pravili...
03/11/2023
https://partijarada.org/fasizam-novi-uspon/
Fašizam je reč koja se sve češće ponavlja, sa sve manje razumevanja šta je zaista fašizam, i sve je prisutnije olako imenovanje pojava fašističkim. Čak i opravdani zahtevi društvenih grupa, poput migranata u Evropi, ili žena za ravnoprtavnošću, automatski povlače sa sobom krik – to je fašizam!
Proizvoljno korišćenje ovog pojma od samih političara, kao i većine medija, stvorilo je paradoksalnu situaciju u kojoj su fašisti svi i niko. Fašizmom se smatra stavljanje medicinske maske tokom pandemije, fašizam su i Rusija i Kina, ili Ukrajina i NATO. Ova proizvoljnost upotrebe tog pojma doprinosi sveopštoj konfuziji, i ujedno prikriva uzdizanje istinskog, ratnohuškačkog, i krvi žednog fašizma.
Ponovimo zato šta je zaista fašizam.
Rečima Georgija Dimitrova:„To je otvorena, teroristička diktatura krajnje reakcionarnih, krajnje šovinističkih i imperijalističkih delova krupnog finansijskog kapitala.“…Kapitala koji svojom otvorenom diktaturom i militarizacijom teži za ekspanzijom i ratom radi očuvanja temelja kapitalističkog društva i za uništenjem svih onih koji mu se suprostavljaju, ili ih smatra suvišnim.
Poznato je da se fašizam može javiti isključivo unutar kapitalističkih odnosa, sa nekim razlikama unutar različitih nacionanih država. Od italijanskog fašizma, nemačkog nacizma, pa sve do modernih, trenutno ne sasvim otvorenih formi, ali podjednako spremnih na nove ratove, nova razaranja i nove genocide.
Današnji fašisti, u prilagođenom obliku, ali stare suštine neretko koriste i ideje progresivnih snaga u društvu, iskrivljujući klasnu osnovu društvenih sukoba u kapitalizmu, i time ih pretvaraju u isprazne pozive poput „borbe za demokratiju a protiv autoritarnsoti“ ili pak „denacifikacije i borbe protiv jačanja fašizma”, a sve sa jedinim ciljem – osvajanjem novih tržišta, novih teritorija – novih životnih prostora.
Temeljne krize sa kojima se suočavaju imperijalističke države iznudiće od njih sve čvršće istupanje samih fašista, a težnja imperijalista za novim ratovima i ekspanzijama samo će dovesti do potpunog kraha i ovako isprazne liberalne demokratije.
Oblici u kojima se javljaju fašisti 21. veka još uvek nisu sasvim otvoreni, ali kao i fašizam izemđu dva svetska rata, prepoznaju se simbioze “starog” i sadašnjeg fašizma, i već se vide u Ukrajini, Rusiji, kao i u ostatku Evrope… Vidljivo je u odnosu prema izbeglicama, u otvorenom gaženju davno osvojenih radničkih prava, zanemarivanju dosadašnjih građanskih prava, pravdanju i nametanju ideoloških i kulturoloških oblika zasnovanih na krajnje rekacionanrnim teorijama krvi, rase, nacije ili vere, u otporu emancipaciji žena… Sve češća je i primena brutalne sile uz eleminaciju onih koji pružaju aktivni otpor sistemu, tretiranju stanovništva kao potrošnog materijala, odnosno kolateralne štete, proklamovanju i nametanje borbe za novo postkapitalisitčko društvo,… I svakako, vidljivo je u negiranju postojanja klasnih suprotnosti i eksploatacije, a u ime društva tzv. uravnoteženosti u zdravom prirodnom okruženju, dok je stvanost da se gradovi pretvaraju u savremene konc logore, a militarizacija zahvata sve sfere života, i ratovi se umnožavaju.
U čemu se onda sastoji antifašizam?
Istorijski, antifašizam je pre svega odgovor revolucionarne i borbene radničke klase, kao i ostalih širih slojeva društva na pojavu i jačanje fašizma.
Danas, kao i sama konfuzija oko toga šta jeste fašizam, vlada i konfuzija oko toga ko su zaista antifašisti, te se antifašistima proglašavaju široke lepeze pokreta i političkih partija, u kojima se mogu nalaziti jednako i levičari, i desničari, socijal-demokrate, nacionalisti, konzervativci i pseudolevičari. On je šareni kišobran kojim se naivno pokušava zaustaviti orkanska oluja eksploatacije i militarizma u kapitalističkom svetu.
Taj šareni antifašizam, lišen ekonomske, klasne, a samim tim i svoje revolucionarne suštine, manifestuje se često, na pseudo-levici kao isprazan žal za navodnim boljim vremenima, kroz borbe protiv istorijskog revizionizma (ali ne i uzroka te revizije) i kod liberala kao otvorena borba za ideje sitne buržoazije – pravnu državu, slobodno tržište, slobodne medije i funkcionalnost postojećeg sistema.
Takođe, i u borbama za nacionalnu samobitnost, iz tog antifašizma se munjevito istiskuje komunistička srž i određuje se borba u okviru kapitalističkog koordinatnog sistema. Takav antifašizam je samo još jedan dokaz da kapitalistička klasa može da parazitira na bilo čemu, pa i na komunističkim simbolima i istorijskim pokretima, a sve u ime novih profita.
Takav antifašizam nije u rukama radničke klase, i zato može delovati jedino na njenu štetu. On se nalazi u čvrstom stisku imperijalističkih okupatora i multinacionalnog kapitala. Na Balkanu je to evidentno kroz korišćenje takvog antifašizma kao zgodnog alata u manipulisanju masama. Taj kapital će masama ponuditi naizgled privlačna rešenja stabilnosti i rušenja granica, ali pod sopstvenim diktatom, diktatom krupnih industrijalaca i finansijera. On će se, ako treba, pozivati i na skoro petodecenijski period prethodne Jugoslavije, kao primer stabilnosti i medjunacionalne tolerantnosti i otvorenosti prema svetu.
Postavimo pitanje – da li to zaista zvuči kao istinski antifašizam?
To nas samo dovodi do zaključka da moderni, građanski antifašzam, za razliku od očigledne konfuzije među stanovništvom, ipak nije samo posledica te iste pojmovne konfuzije, nego je alat u rukama krupnog finansijskog kapitala. Istinski antifašizam je uvek sebe određivao svojom politkom i svojom borbom. On je autentični proizvod revolucionarne radničke klase i najborbenijih širih slojeva društva i nikada neće oklevati da sebe svesno-istorijski stavi nasuprot okvira „građanske države“, „civilizovanog sveta“ ili neke druge kvazi-avangardne odrednice. Njegova istorijska dužnost je razobličavanje sluganstva modernih i lažnih antifašista da bi ih zajedno sa ostalim formama umirućeg kapitalizma konačno bacio na smetlište istorije.
11/10/2023
https://partijarada.org/stav-partije-rada-palestina/
Partija Rada je uvijek podržavala pravednu borbu palestinskog naroda protiv kolonijalnog cionističkog režima. Borba palestinskog naroda je ujedno i pokazatelj svim ugnjetenim i eksploatisanim narodima da jedino odlučni i udruženi otpor otvara perspektivu za oslobođenje tih naroda.
Režim u Izraelu predstavlja i udarnu pesnicu američkog i ostalih zapadnih imperijalista za očuvanje njihovih pljačkaških ciljeva na Bliskom Istoku i jedna od bitnih karika zapadnog imperijalizma u njihovom nadmetanju sa ostalim imperijalistima za globalnu dominaciju.
Izraelski reakcionarni režim je neprijatelj palestinskog naroda i samog naroda Izraela, i njegovo uništenje je u interesu ne samo palestinskog naroda, naroda Izraela, nego i naroda Bliskog Istoka i cijelog svijeta.
Sadašnje započinjanje sukoba je posljedica politike izraelskog režima u nastojanju da proširi svoju teritoriju i ojača svoju kolonizaciju. Akcije palestinskih boraca ujedno predstavljaju samo opravdani odgovor na dugogodišnje pogrome, eksproprijaciju i nasumična hapšenja i ubistva palestinskih civila.
No, ono što je već sada izvjesno je da nikada više izraelski režim neće biti u prilici da nastavi sa politikom okupacije i terora bez sve većeg otpora, a sa pogubnim posljedicama za samu izraelsku državu.
Partija Rada isto tako smatra da palestinske mase ne smeju postati oruđe u rukama drugih imperijalista koji bi njihovu opravdanu borbu iskoristili za svoje ciljeve.
Posljedice sadašnjeg rata su već skoro nesagledive po oba naroda i stradanja će se nastaviti dokle god postoje uzroci nestabilnosti i ratova na Bliskom Istoku. Zato je uništenje cionističkog režima u Izraelu, poraz imperijlista i reakcionarnih režima na Bliskom Istoku, uz stvaranje slobodne Palestine istorijski zadatak palestinskog naroda, naroda Izraela i svih naroda tog regiona.
Drugog p**a za te narode nema niti istorijski dogovor među njima može drugačije glasiti.
Stav Partije rada: Palestina - Partija rada Partija Rada je uvijek podržavala pravednu borbu palestinskog naroda protiv kolonijalnog cionističkog režima. Borba palestinskog naroda je ujedno i pokazatelj svim ugnjetenim i eksploatisanim narodima da jedino odlučni i udruženi otpor otvara perspektivu za oslobođenje tih naroda. Režim u Izr...
26/09/2023
https://partijarada.org/stav-partije-rada-4/
Povodom najnovijih dešavanja na Kosovu iznosimo svoj stav.
Partija rada je od početka svog djelovanja bila za pravednu borbu albanskog naroda na Kosovu za nacionalno oslobođnje, kao i na njegovo pravo na samoopredeljenje.
Podržavali smo borbu albanskog naroda za nezavisnost Kosova, iako ta borba tada nije mogla biti ostvarena bez pomoći zapadnog imperijalizma, a što je uslovilo da je Kosovo jednu okupaciju od strane velikosrpkog režima u Beogradu zamijenilo novom okupacijom od svojih „oslobodioca“.
Današnji režimi u Beogradu, Prištini i Tirani su kolaboracionistički i u službi jednog ili više imperijalsta i oni ne mogu dovesti do oslobođenja najširih masa srpskog i albanskog naroda. Oni su samo sredstvo u rukama imperijalista koji ih koriste za svoje nadmetanje na Balkanu.
Takođe tzv. opozicija ovim režimima je samo druga strana iste medalje, istorijski neutemeljena u smislu spremnosti vođenja srpskih masa u obračunu sa velikosrpskim nacionalizmom, ili vođenju albanskih masa u suprostavljenju novim okupatorima.
Pozivamo da se ne učestvuje u buržoarskim sukobima. Mase će sve više biti u ovakvim situacijama gdje se jasnije prepoznaje u kom pravcu treba krenuti, koje su istinske vrednosti i za šta se treba boriti.
Parija rada podržava jačanje otpora imperijalistima u balkanskim masama jer ih taj otpor može jedino dovesti do slobode i spriječiti krvoproliće u ime interesa američkog, evropskog, ruskog ili bilo kog drugog imperijalizma.
Partija rada se zalaže za jačanje pokreta otpora sadašnjem stanju i građenju zajedništva među balkanskim narodima, ali ne pod diktatom krupnog kapitala i imperijalista za njihove osvajačke i pljačkaške interese, već na bazi istinske ravnopravnosti balkanskih naroda, a koja se može ostvariti jedino upornom i odlučnom borbom protiv imperijalista, domaćih kolaboracionista i njihove mafijaške diktature kapitala.
Živio Balkanski Pokret Otpora!
Stav Partije rada - Partija rada Povodom najnovijih dešavanja na Kosovu iznosimo svoj stav. Partija rada je od početka svog djelovanja bila za pravednu borbu albanskog naroda na Kosovu za nacionalno oslobođnje, kao i na njegovo pravo na samoopredeljenje. Podržavali smo borbu albanskog naroda za nezavisnost Kosova, iako ta borba...
Videos (show all)
